мини|Људи у радничком батаљону. Османски раднички батаљон (турски: Amele Taburları, јерменски: Աշխատանքային բատալիոն, грчки: Τάγματα Εργασίας) је био облик принудне радне снаге у касном Османском царству. Израз се повезује са разоружањем и убијањем османских јерменских војника током Првог светског рата, османских Грка током геноцида над Грцима у Османском царству, као и током Турског рата за независност.Morris, Benny; Ze'evi, Dror .
Преглед Током Првог светског рата, Османско царство се ослањало на радничке батаљоне за логистички део рата. Царство је имало оскудну инфраструктуру. Према Хилмару Кајзеру, људи су били подељени у батаљоне који су имали од 25 хиљада до 50 хиљада људи, у зависности од тога да ли је царство било у рату или не. Радници су морали да конструишу путеве и железнице и да превозе потребне материјале војсци на фронту.Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.). Многи од регрута су били хришћани, у којима је највише било Јермена, Грка и хришћана из Сирије.Kaiser, Hilmar (2002). Kieser, Hans-Lukas; Schaller, Dominik J. (eds.).
Јермени у радничким батаљонима Јермени нису служили у оружаним снагама Османског царства до 1908. године. Након младотурске револуције, која је прогласила да ће се завршити неправедна дистинкција између муслимана и хришћана у царству, Јермени су били третирани као једнаки грађани и морали су да служе војсци.
Дана 25. фебруара 1915. године, након пораза Османлија у бици код Сарикамиша, Јермени су оптужени да су радили против царства и да више неће бити мобилизовани у оружане снаге, из разлога "да не би сарађивали са Русима". Јермени који су ратовали у војци су били разоружани и укључени у радничке батаљоне. Традиционално, у војску су били регрутовани само мушкарци од 20 до 45 година. Млађи (15-20) и старији (45-60) не-муслимански војници су коришћени као логистичка подршка преко радничких батаљона. Пре фебруара, неки од јерменских регрута су радили као радници хамали, да би после били погубљени.
Прикази Грчки романописац Илијас Венезис је описао ситуацију у свом раду Number 31328 (Το Νούμερο 31328). Према њему, од 3 хиљаде регрутованих у Венезисов раднички батаљон, само је 23 преживело.
Лејла Нејзи је објавила студију где је проучавала дневник Јашара Пакера, члана јеврејског друштва у раном 20. веку у Анкари, који је био регрутован у раднички батаљон два пута, прво за време грчко-турског рата (1919-22), а затим и у Другом светском рату, рату у ком Турска није учествовала. Студија Нејзи је приказала слику услова живота у овим батаљонима, који су били створени од не-муслимана.Strong as Steel, Fragile as a Rose: A Turkish Jewish Witness to the Twentieth Century, Leyla Neyzi paper on the basis of Yaşar Paker's diary published in the Jewish Social Studies in Fall 2005
Референце
Категорија:Робовласништво у Османском царству Категорија:Војска Османског царства Категорија:Османско царство у Првом светском рату Категорија:Покољи