Под методама самоубиства подразумевају се све радње, уз помоћ којих човек планирано одузима себи живот. Чин самоубиства се не завршава увек смрћу, а неуспели покушај може довести до озбиљних физичких повреда, дугорочних здравствених проблема као и до повреда мозга.

Преовлађују три методе самоубиства. То су вешање, тровање пестицидима и ватрено оружје, Друге методе су скок са висине, предозирање лековима и утапање.

Одлуке о самоубиству често се доносе импулсивно и верује се да се могу спречити ограничавањем приступа самоубилачким методама. Смањење доступности уобичајених метода самоубиства доводи до укупног смањења броја самоубистава. Начини за то укључују уклањање оружја из куће угрожене особе; борбу против злоупотребе алкохола и лечење менталних поремећаја.

Општа статистика Према статистикама, најсмртоносније методе самоубиства су: пуцање из ватреног оружја, вешање . Тровање лековима и другим супстанцама, пресецање вена су најмање ефикасне методе, након њихове употребе особа по правилу остаје жива.

Вешање је, због своје доступности и ефикасности, најчешћа метода самоубиства широм света. Међутим, у различитим земљама се користи с различитом учесталошћу - 70% мушкараца и 60% жена у Јапану одабрало је вешање као методу самоубиства, док су у Сједињеним Државама те бројке биле знатно мање - 18% мушкараца и 16% жена .

Самоубилачке методе и пол Према статистикама, жене чешће покушавају самоубиство, али је број извршених самоубистава широм света (са изузетком неколико азијских земаља) знатно већи код мушкараца.

У поређењу са женама, мушкарци бирају смртоносније методе самоубиства. Постоје сугестије да се покушај самоубиства за мушкарце доживљава као „немушки“, што није у складу са мушком нормативном родном улогом, па стога мушкарци бирају насилније и ефикасније начине да осигурају да почине самоубиство. Такође напомињу да су жене више забринуте за то како ће њихово тело изгледати након смрти, па је мања вероватноћа да ће изабрати начине који приметно нарушавају њихов изглед .

Сам избор опасног по живот начина за самоубиство не може објаснити високу смртност мушкараца. Чак и ако жене и мушкарци користе исту методу самоубиства, мушкарци од тога чешће умиру .

Доступност метода самоубиства Истраживање СЗО сугерише да смањење доступности одређених метода самоубиства може смањити број спонтаних и импулсивних самоубистава. То су мере попут забране слободне продаје отровних пестицида или ограничења куповине лекова опасних по живот. Питање је како такве мере утичу на број планираних самоубистава, одлука донетих под утицајем продужене патње.

Крвопролиће Појединци који планирају покушај самоубиства или испробавају оружје да би утврдили његову ефикасност, могу прво направити плитке резове, који се у литератури називају неодлучним ранама или прелиминарним ранама. Често су то више паралелних резова који нису фатални.

Резање вена Резање вена се, међутим, понекад практикује у сврху самоповређивања, а не самоубиства, али ако је крварење обилно и / или неконтролисано, ово изазива срчане аритмије праћене тешком хиповолемијом, шоком, васкуларном опструкцијом и / или срчаним застојем . На крају, могућ је смртни исход.

У случају неуспешног покушаја самоубиства, особа може патити од повреде тетива спољних мишића или живаца који контролишу мишиће руку. Ове повреде могу довести до привременог или трајног смањења осетљивости и / или моторичких способности, такође, и изазвати хронични соматски или аутономни бол. Код сваког крварења са губитком волумена већим од 40%, потребна је агресивна реанимација како би се спречила смрт пацијента; за редовно заустављање крварења користе се стандардне методе прве помоћи.

Утапање мини Самоубиство утапањем је чин намерног урањања у воду или другу течност како би се ометало дисање и мозак лишио приступа кисеонику . Због природне борбе тела за живот, покушаји самоубиства утапањем често укључују употребу тешког предмета како би се превазишао рефлекс самоодржања. Како ниво угљен -диоксида у крви расте, централни нервни систем приморава респираторне мишиће да се стежу, а самоубица покушава да удахне док је у води. Смрт се обично јавља када ниво кисеоника у крви постане пренизак да би мождане ћелије радиле. Утапање је један од најмање уобичајених облика самоубиства и чини мање од 2% свих пријављених самоубистава.

Дављење Самоубиство дављењем ограничава приступ кисеонику, изазива хипоксију и на крају гушење . За то се може користити боравак у скученом простору без кисеоника или посебна пластична кеса причвршћена на главу. Такви покушаји могу укључивати употребу депресива за постизање стања несвестице како би се искључили покушаји панике и рефлекса како би се избегло гушење у стању хиперкапније.

Немогуће је извршити самоубиство једноставним задржавањем даха: када ниво кисеоника у крви постане пренизак, мозак шаље сигнал који покреће рефлексно удисање. Чак и ако је особа у стању да превазиђе овај рефлекс, у тренутку губитка свести престаће да контролише дисање, а нормалан ритам ће се вратити.

Због тога је метода самоубиства удисањем гаса популарнија него заустављањем дисања. Инертни гасови попут хелијума, азота, аргона или токсични гасови попут угљен -моноксида (угљен -моноксид) широко се користе за самоубиство гушењем због своје способности да изазову несвестицу и смрт у року од неколико минута.

Скок са висине Скакање са опасног места, попут високог прозора, балкона или крова, или са литице, бране или моста, у неким се земљама често користи као метода самоубиства. Многе земље су приметиле мостове самоубице, попут моста Голден Гејт ( САД). Остала значајна места за самоубиство к укључују Ајфелов торањ (Француска) и Нијагарине водопаде (Канада). Неуспешни покушаји у таквим ситуацијама могу имати озбиљне последице, укључујући парализу, оштећење органа и преломе костију.

У Сједињеним Америчким Државама скок с висине један је од најмање уобичајених метода извршења самоубиства (мање од 2% свих пријављених самоубистава у 2005. години).

У Хонг Конгу је скок с висине једна од најчешћих метода извршења самоубиства, чинећи 52,1% свих пријављених самоубистава у 2006. години, у поређењу са претходним годинама. Центар за истраживање и превенцију самоубистава Универзитета у Хонг Конгу тврди да је то можда због распрострањености лако доступних вишеспратница у Хонг Конгу.

Постоји неколико документованих покушаја самоубиства скоковима падобраном од стране људи који намерно нису отворили падобран (или су га скинули током слободног пада) и оставили писмо пре самоубиства.

Самоубиство ватреним оружјем Уобичајена метода самоубиства је употреба ватреног оружја . Глобално, учесталост самоубиства ватреним оружјем увелико варира, у зависности од доступности оружја и његове културне перцепције. Употреба ватреног оружја у самоубиству креће се од мање од 10% у Аустралији до 50,5% у Сједињеним Државама, где је то тренутно најчешћи начин самоубиства. лево|мини|192x192пиксел|"Самоубиство" (уметник Едоуард Манет) Неуспели покушај самоубиства може довести до хроничног бола, смањења менталних способности, моторичких функција, крварења у мозгу, продора фрагмената у лобању, а такође може изазвати пнеумоцефалус . А несмртоносан ударац у темпоралне кости може проузроковати временски апсцес, менингитис, афазију, хемијанопсију, хемиплегију, и опште интрактранијалних компликације. 50% људи који су преживели устрел слепоочне кости пате од оштећења фацијалног нерва, обично због његове руптуре.

Две одвојене студије у Канади и Аустралији са рестриктивнијим законима о ватреном оружју показале су да, док се број самоубистава са ватреним оружјем смањује, употреба других метода, попут вешања, расте. У Аустралији је укупан број самоубистава наставио да расте све док нису спроведене мере за пружање подршке људима који намеравају да изврше самоубиство.

Истраживање такође показује да не постоји веза између закона о сигурном складиштењу ватреног оружја у власништву и учесталости самоубистава са њима; поред тога, студије које покушавају да повежу власништво над ватреним оружјем и вероватноћу самоубиства са њим често не узимају у обзир присуство ватреног оружја у поседу других људи. Истраживачи су показали да изгледа да закони о сигурном складиштењу не утичу на употребу оружја за извршење самоубиства и број случајних смртних случајева.

Вешање десно|мини|263x263пиксел| Самоубиство вешањем При самоубиству вешањем, самоубица користи издужени еластични материјал (конопац или уже) како би створила омчу или везицу око врата, причвршћујући други крај за чврсту направу. У зависности од положаја петље и других фактора, жртва умире од гушења или прелома вратне кичме. У случају фаталног исхода, прави узрок је висина пада, односно удаљеност коју жртва пређе пре повлачења ужета.

"Кратким падом", жртва умире од гушења, док смрт настаје због недостатка кисеоника у мозгу. Врло је вероватно да ће самоубица доживети хипоксију, парестезију, вртоглавицу, тунелски вид, нападе, шок и акутну респираторну ацидозу . Такође, једна или обе каротидне артерије и / или југуларне вене могу бити довољно компримоване да изазову исхемију и церебралну хипоксију, што на крају може довести до смрти или је узроковати.

У типичном „дугом паду“, самоубица ће вероватно патити од једног или више прелома вратних пршљенова, обично између другог и петог вратног пршљена, што може довести до парализе или смрти. Самоубиство вешањем може довести до обезглављивања ако је удаљеност пређена током пада довољно велика.

вешање је доминантна метода самоубиства у прединдустријским друштвима, као и у руралним подручјима (у поређењу са урбаним срединама). Такође се користи у окружењима која спречавају друге облике самоубиства, на пример у затворима.

Стискање врата Ова техника укључује затезање врпце око врата ради стискања вена и артерија, ометајући церебралну циркулацију, што доводи до несвести и смрти. Таква смрт је такође могућа са одређеним врстама џудо захвата, као и аутоеротичним гушењем.

Транспорт је погођен

Железничко самоубиство мини| Креч на железничкој прузи после самоубиства у Мајнц-Лаубенхајму Самоубиство се извршава налажењем на шинама док се воз приближава или у возилу које се налази на истом месту. Самоубиство у судару возова одговорно је за 90% смрти, што га чини једним од најефикаснијих начина извршења самоубиства. Неуспешни покушаји могу довести до озбиљних повреда: великих прелома, ампутација, потреса мозга и тешког менталног и физичког инвалидитета.

Метода и време За разлику од самоубистава почињених на линијама метроа, самоубиства копненим железничким превозом често једноставно леже или стоје на железничким пругама док чекају да стигне воз. Пошто се возови углавном крећу великом брзином (од 80 до 200 км / х), машиновођа обично не може да заустави воз како би избегао судар. Ова врста самоубиства може довести до психолошке трауме и ПТСП -а за возача.

Европа У Холандији, најмање 10% свих самоубистава су железничка самоубиства. У Немачкој је удео железничких самоубистава 7%, што ову врсту самоубиства чини најзаступљенијом у општој статистици самоубистава у Немачкој. Бавећи се, у просеку, са три покушаја самоубиства дневно, Немачке Железнице обезбеђују санаторијум за повређене возаче. Последњих година неки немачки машинисти успешно су примили надокнаду од родитеља или супружника самоубица. У Шведској, са њеним ретко насељеним подручјима са мањим процентом становништва које живи у непосредној близини железнице, 5% свих самоубистава су самоубиства на железници. У Белгији је скоро 6% самоубистава возом, при чему се несразмеран број јавља на холандском говорном подручју (10% у фламанском региону ). Већина самоубистава се дешава на или близу железничких станица, што није типично за самоубиства у другим европским земљама. Породице жртава самоубистава су финансијски одговорне за економске губитке због отказаних или одложених летова и трошкове истраге и опоравка леша.

Јапан