десно|мини| Сања Ивековић 2012 Сања Ивековић (Загреб, 1949) хрватска је уметница, дизајнерка и активисткиња, једна од оснивача Нове умјетничке праксе .

Већ првом самосталном изложбом у Галерији Студентског центра у Загребу 1970. године, када је изложбени простор претворила у у обојеним цевима испреплетани, интерактивни амбијент, одлучила се за експериментални начин рада, супротан естетским конвенцијама Академије ликовних умјетности у Загребу .Novine Galerije SC br. 17 (1969/1970), https://digitizing-ideas.org/en/entry/18477 Њен рад карактерише употреба различитих уметничких медија: интервенција у јавном простору, видео снимака, перформанса, колажа, партиципативне уметности, а неке од основних тематских окосница су друштвени прикази женствености, женске историје, насиља над женама, савремени и прошли односи, посебно историја антифашизма и социјализма.

Ивековић је од 1970-их активна на хрватској и југословенској, као и на међународној уметничкој сцени. Њен рад представљен је у колекцијама водећих светских музеја савремене уметности, а њене ретроспективне изложбе представили су музеји попут Музеја модерне уметности у Њујорку.Sanja Iveković: Sweet Violence, 18. prosinca 2011.-26. ožujka 2012, Muzej moderne umjetnosti, New York, kustosica izložbe: Roxana Marcoci, https://www.moma.org/interactives/exhibitions/2011/sanjaivekovic/ Такође је учествовала у пет издања главне међународне изложбе Документа у Каселу.

Биографија Сања Ивековић је дипломирала на Академији ликовних умјетности у Загребу 1970. године, а од 1973. године је заједно с Далибором Мартинисом поставила темеље на пољу видео уметности у Хрватској. Сања Ивековић у свом уметничком делу користи фотографију, видео, перформансе, акције и просторне интервенције у урбаном простору (изложба Могућност за '71), инсталације, амбијент итд. У периоду од 1972. до 1976. бавила се и графичким дизајном за емисије Телевизије Загреб. Од 1976. посветила се искључиво видеу и перформансу, а већину својих видео радова направила је током студијског боравка у Канади 1978. године и у периоду од 1990. до 1993. године.

Припада генерацији уметника у историји хрватске уметности повезаних с концептом нове уметничке праксе која се реализирала и обликовала у духовном окружењу у којем је уметност настојала активирати властито окружење, негирати утврђене естетске вриједности и генерацијски повезати истомишљенике. У том духу се формирала Сања Ивековић као уметница која је рад уметника у сврху друштвеног активизма ставила у први план уметничког деловања. На почецима уметничког изражавања и рада користила је тада новоуведене медије у уметности као облике изражавања и истраживања, преусмеравајући нагласак са естетских категорија на етичке принципе. Данас је једна од највећих видео уметника и извођача с краја 20. века, заједно са Вели Експорт, Мартом Рослер и Марином Абрамовић, а страни уметнички часописи је често повезују са Геријем Хилом и Витом Акончијем.

Радни простор Сања Ивековић својим уметничким радовима, углавном перформансима и видео записима, лако и транспарентно комуницира са примаоцем, генерацијом тадашње и данашње публике, користећи језик медија на начин којим најупечатљивије може да пренесе гест политичког отпора.

Три су главна подручја њеног рада:

Политички активизам Феминистички активизам Преиспитивање положаја уметника у контексту опште историје уметности

Феминистичка активност Сања Ивековић, заједно са Властом Делимар, прва је хрватска уметница везана за област феминистичке мотивисане уметничке праксе. Сви њени радови блиски су феминистичкој теорији и пракси. Сања Ивековић доводи у питање и проблематизује положај жене у нашем времену и друштву и њен положај и искуство у свету медија и утицај који таква идеализација има на жене. Полазна тачка њених радова је жена, односно сама уметница, сопствени живот и стављање ове теме у шири контекст. Након пада социјалистичког режима, бавила се последицама победе капитализма и тржишне економије на услове живота, са посебним освртом на жене. Ова уметница модерирала је своју феминистичку активност оснивањем удружења Електра - Женски ликовни центар у Загребу и бављењем Женским студијама, где предаје од 1994. године.

Извођење радова Дела Сање Ивековић можемо поделити у две групе:

а) Заједнички пројекти са Далибором Мартинисом у којима се доводе у питање и проблематизују односи између мушкараца и жена су: Време у Амстердаму (1975), Чаноја, Црно-бело и Ное. Заједнички рад Сање Ивековић и Далибора Мартиниса обележен је боравком у Канади 1970-их, где су своја искуства и праксу којом су се тамо бавили желели да формирају и у социјалистичкој Југославији: јединствену аутономну зону у оквиру које ће се разматрати улога уметника, проблематизовати њихов положај унутар уметничког и ширег друштвеног система, те уметници позиционирати као политички субјекти. Важан пример њиховог размишљања била је дефиниција уговора за уметнике који би правно регулисали однос са институцијама и остварили њихова основна права.

б) Самостални уметнички перформанси и акције - Сања Ивековић извела је свој први перформанс Отварање 1976. године у Галерији савремене уметности на својој изложби Документи 1949-1976. Идеја за перформанс рођена је из треме коју је имала као млада уметница, излажући нека од својих првих дела у тој престижној институцији. Посао је обухватао фотографисање са посетиоцима и постављање стетоскопа на срце који је снимао и стварао откуцаје срца у простору галерије. - Прво извођење, које је подразумевало и видео снимање, извела је Сања Ивековић у ММ центру 1978. године и звало се Интер бр .

Како каже, у њеним раним видео наступима било је веома важно да видео касније може да функционише као засебно дело. Током извођења, Интер нос Сања је био у једној соби, а посетиоци су одвојено ушли у собу, где је постојао видео линк који је створио модулисану слику посетиоца. Реакцију посетилаца на тај сусрет са собом и Сањом забележила је камера и произвела у трећој соби као комбиновану слику која је деловала као врући сусрет љубавника. Управо тај модел Сања Ивековић негује у многим представама до данас - сусрет уметника и публике, интеракција гледаоца и предмета гледања и директна радња у времену у великој мери утичу на изглед представе.

Слатко насиље

Слатко насиље (1974), прво видео дело Сање Ивековић. Видео (црно-бели, звук, трајање: 5:56 мин. ).

Овим радом Сања Ивековић је протумачила утицај медијске културе створене у оквиру јаке државне доктрине, политички експеримент који се у Југославији одвијао седамдесетих година прошлог века, дефинисан као скуп социјализма и економије слободног тржишта. Желећи да укаже на открића и измишљене квалитете медијске стварности, Ивековић је поставио црне затворске решетке испред телевизијског монитора на којем је емитован економски пропагандни програм Радио телевизије Загреб. Сања Ивековић је овом једноставном интервенцијом визуелно одвојила гледаоца од „слатког насиља“ завођења медија које се свакодневно дешавало кроз телевизијски програм. Овим радом ауторка је указала на моћ медијске слике, њену улогу у свакодневном животу, утицај тема које се емитују путем медија и на крају стварање пропагандне митологије која се крије испод површине.

Трагедија једне Венере

Трагедија Венере (1975–76) 5/25, сребрни отисак и лист часописа, 44,5 к 59,5 cm.

Сања Ивековић у Трагедији Венере истражује утицај холивудског звезданог живота на обичне људе. То је учинила комбинујући фотографије Мерилин Монро (користећи њен лик као архетип женске пожуде и неодољивости, преузето из штампаног таблоида 1975. године и објављено у нашем часопису Дуга) са фотографијама на којима уметница позира као балерина или филмска дива. Користећи небројене позе и велики репертоар улога и људи из модних часописа, таблоида и реклама, Сања Ивековић истиче и скреће пажњу на разлике у перцепцији славе и угледа на Западу, у поређењу са земљама источне Европе. Као и у Двоструком животу, Сања Ивековић представља фикцију са обе стране, и јавне и приватне, сугеришући да огласи у часописима и приватни снимци постају аналогни у свету побољшане визуелне комуникације.

Двоструки живот

Двоструки живот (1975 - 1976), серија од 64 пара слика штампаних као уметничина књига. Сребрни отисак / лист часописа и типографија писаћих машина: 60,3 к 80 cm.

Ивековић се у делу Двоструки живот бави медијским представљањем нове југословенске жене. Свака слика је састављена од два приказа, на једној страни је фотографија из живота уметнице у различитим временским периодима, од 1953. до 1976. године, а на другој су контрастне фотографије фотомодела и манекенки преузетих из модних часописа ( Амика, Ана Бела, Бригит, Дуга, Елле, Грациа, Мери Клер, Свијет ). Дело се заснива на контрастним приватним и јавним сликама које се спајају на основу сличности у позама, ситуацијама и локацијама. На свакој од слика ауторка је забележила извор из којег је фотографија снимљена, датум и контекст у којем је свака фотографија снимљена у њеном приватном животу. Поређење и контраст ових фотографија указују на „језиву“ сличност и сличност на коју је наишла приликом прегледа приватних фотографија, откривајући аналогију са фотографијама модних часописа.

Структура (1975–76 / 2011), 100% желатинозни сребрни отисак са рукописним текстом уметнице, 18 к 12,7 cm, укупне димензије: 200 к 150 cm.

Дело Структура такође, као и већина Ивековићевих дела, истражује социо-идеолошки утицај масовних медија. Овај рад се састоји од 10 новинских фотографија жена, различитих старосних и сталешких група, које се потом дуплирају 10 пута и сложе у форму решетке. Свака од 10 фотографија у првом реду има другачије написан наслов или опис преузет из новина. У наредним редовима описи су преуређени и добијене су нове комбинације слике и описа, тако да је свака од 10 фотографија дата у 10 различитих семантичких контекста. Овим поступком ауторка је успела да деконструише стандардни формат медијског оглашавања - слике са текстом и тако укаже на баналност медијског језика који се користи у поједностављивању сложености женске личности. (На пример, приказана је фотографија Ен, енглеске принцезе, са текстом „Тражење утехе у тркама коња и ноћном животу“, фотографија Пети Хирст под насловом „Чекајући повратак свог господара“, фотографија неидентификоване жене под насловом „ Погубљена у Бубњу 1944. године “, фотографија југословенске глумице Бебе Лончар са натписом„ Научила како да будем фотогенична “и фотографија Елен Стјуарт, оснивачице експерименталног позоришта Ла МаМа, са натписом„ Напокон пронашла времена да скрати панталоне “.

Мој ожиљак. Мој потпис (девојке)

Мој ожиљак. Мој потпис (девојке) (1976), кармин на листу часописа, 26 к 23 cm (10 1/4 к 9 1/16 ").

У овом раду Ивековић анализира структуре моћи и клишее родне заступљености. Реч је о серији новинских огласа у којима је уметница интервенисала на начин да је на сликовним и текстуалним огласима оставила кармин намазан кармином. Овом групом радова Сања Ивековић даје антиинституционалну критику света уметности и потрошачке културе.

Папирнате жене

Папирнате жене (1976 - 1977), серија од 12 поцепаних новинских огласа, величина: 30,3 к 21,7 cm.

1976. Сања Ивековић у својим радовима почиње насилно да мења рекламе како би указала на антитезу заводљивом сјају високе моде. Једно од таквих дела је Папирнате жене, које се састоји од низа поцепаних реклама из модних часописа, на којима се виде прелепи модели, који су на неки начин оштећени, избрисани, поцепани, исечени на комаде, огребани или перфорирани, тако да свака слика носи тактилне доказе уметничине интервенције. У овом раду Ивековић чином интервенције у модним рекламама указује на насиље које се крије иза лепоте понуђене у модним часописима.

Make Up-Make Down

Make Up-Make Down (1978), видео (боја, звук, трајање: 5,14 мин. )