Маћо вез је традиционална народна уметност Маћо () етничке заједнице која настањује област Маћофелд ( - земља Маћоа) западно од планина Бук () у равници Алфелд у Мађарској.Genetičko podrijetlo stanovništva Mađarske Preuzeto 7. 11. 2012.

Маћо вез је 2012. године уврштен на Унескову листу Нематеријалног културног наслеђа човечанства.

Историја 250px|мини|десно|Народна ношња Маћо етничке групе 1932. године 250px|мини|десно|Продавница сувенира у Мезекевешду 250px|мини|десно|Свечана фестивалска поворка припадника Маћо етничке групе у традиционалнимнародним ношњама (Збојње, 9. мај 2009) Од средине 19. века уметност украшавања текстила везом, која се развила међу припадницима народа Маћо, издваја њихове богато украшене и обојене ношње од околних области на северу Велике мађарске низије и Мађарске уопште. Познати мађарски етнолог Иштван Ђерфи (, 1884—1939) тврдио је да су и пре тог периода народна ношња и кућни текстил Маћо заједнице украшавани овим јединственим везом. Ипак, ова уметност је дуго била погрешно представљана у јавности као древна мађарска традиција.

Овим везом украшавао се сав кућни текстил који је у ове, често оскудне домове, уносио сјајне боје. Везом су украшаване јастучнице, пешкири, Столњаци и чаршави, а затим мушке кошуље, рукави, женске мараме и кецеље.

На прелазу 19. у 20. век женска ношња у области око града Мезекевешда, централног насеља ове заједнице, била је једна од најпознатијих мађарских народних ношњи. Однос припадника ове заједнице према одећи коју су носили најбоље може описати народна изрека популарна широм Велике мађарске равнице: „Нека стомак зарежи, али нека ношња заблиста“. Без обзира на то колико су били сиромашни, њихова одећа за посебне приликеморала је бити елегантна и китњаста. Чак иако су моралиу данима да гладују да би га набавили, не имати Матјо вез била је велика срамота у овом подручју.

У целој Мађарској Маћо вез је најбогатији мотивима и бојамаи, било да је реч о женској или мушкој одећи. Вез је постао популаран 1886. године, када је у будимпештанском централном градском парку Варошлигету одржана изложба народне уметности. Многи стручњаци и трговци приметили су ове јединствене везене комаде. Мезекевешд се убрзо прославио не само у Мађарској, већ и ван њених граница. Маћо вез постигао је такав успех да је 1911 у радионици у овом граду радило 400 жена, како би се задовољили захтеви многобројних купаца. Додатних 40 жена било је запослено само на дизајнирању комада. До 1950. године проиѕведена је велика количина блуза, различитих текстилних производа и лутки, а славу су стекли и локални столари својим намештајем украшеним овим мотивима.

Маћо вез данас Средином 20. века народне ношње су престале да се користе у свакодневном одевању, а Маћо вез и традиција опстали су само захваљујући напорима етнографа. Ипак, цветни мотиви Матјо веза одиграли су пресудну улогу у изградњи идентитета заједнице, па је 26. јула 1953. године у бившој гостионици отворен Институт за Маћо народну уметност и ношње. Године 1991. основано је Удружење народних уметности Маћо које, осим очувања и преношења овог умећа на млађе нараштаје, организује и бројне културне догађаје и манифестације. Године 2012. Маћо вез је уврштен на Унескову листу Нематеријалног културног наслеђа човечанства. Данас је Маћо вез туристичка атракција и одржива индустрија која подржава ово економски неразвијено подручје.

Осим на традиционалној одећи, Маћо вез се данас користи и на предметима за уређење ентеријера, у савременој моди и архитектури, а често и као мотив на накиту, ускршњим јајима и сл. Најпознатија представница чувених Маћо везиља била је Бори Киш Јанко (1876—1954), која је за свој рад добила награду „Мајстор народне уметности” и друге високе државне почасти. Њено наслеђе чува се у Спомен кући Мезековешду.

Карактеристике Маћо народна ношња израђује се од једноставног платна на ком се везу различити мотиви у разним бојама. Класични Маћо вез може се везети на црној тканини дајући му готово злослутни изглед. У Маћо везу се користе два основна бода: равни и контурни. Поред ових, развили су се и јединствени бодови, међу којима је најпознатији nyolcasöltés (8-мобод), који је постао карактеристични бод Маћо веза.

Боје 250px|мини|десно|Боје и мотиви Маћо веза (1928) У почетку су мотиви везени на обичном платну, углавном само једном бојом - обично црвеном или пурпурном. Касније се појавило предиво различитих боја, вунени конац замењен је памучним, а обично платно сатеном. Боје које се користе у Маћо везу представљају животни циклус. Свака боја има своје значење: црна је боја земље из које ничу плодови, а са њима и живот, црвена је боја радости, жута боја лета и сунца, плава боја туге и проласка, зелена боја појавила се после Првог светског рата и добила је значење боје жалости - у знак сећања на војнике који су погинули у рату, кецеље су по ивицама украшаване зеленим украсима.

Мотиви 250px|мини|десно|Мотиви Маћо веза на накиту Најпознатији мотив је „маћо ружа” или божур (matyórózsa). Остали познати мотиви укључују лишће и пупољке тулипана, пупољке руже, а ту су још и „срце-ружа”, „храстова ружа”, „ципеле” (cipe), „птица” и „мачји реп” (спирала).

Легенда Према једној легенди, Маћо вез настао је када је једног младића отео ђаво. Његова невеста молила је ђавола да јој га врати, а ђаво је тражио да му у замену за младића донесе кецељу пуну летњег цвећа. На њену несрећу, била је зима, али се лукава девојка досетила и на својој великој кецељи извезла мноштво црвених ружа. Ђаволу се толико свидео њен ручни рад да није имао другог избора него да младожењу пусти на слободу, па се млади пар убрзо венчао. Од тада Маћо дечаци и девојчице носе живописне ношње како би се заштитили од ђавола.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Нематеријално културно наслеђе Мађарске Категорија:Ручни рад (текстил) Категорија:Култура Мађарске