Омлоп хет Нијувсблад 2021.

Омлоп хет Нијувсблад 2021. ( било је 76. издање једнодневне бициклистичке трке — Омлоп хет Нијувсблада. Одржана је 27. фебруара 2021. године, у белгијском региону Фландрија, као први класик у сезони, прва трка у оквиру фландријских класика и друга трка у UCI ворлд туру 2021, након УАЕ Тура. Одржана је дан прије Курне—Брисел—Курнеа, са којим чини викенд отварања и означава почетак прољећних класика.

Укупна дужина је износила 201 km. Старт је био у Генту, вожено је девет секција калдрме и укупно 13 успона, од чега су три била калдрмисана, а неки успони и секције калдрме возе се на Ронде ван Фландерену, док је циљ био у Нинову. Први успон био је Леберг, који је вожен укупно три пута, док су у финишу вожени Мур ван Герардсберген и Босберг, након чега је последњих 13 km до циља вожено по равном.

Бранилац титуле био је Јаспер Стојвен, који је на трци 2020. побиједио у спринту Ива Лампара. Највећи фаворити били су Жилијен Алафилип, Тим Веленс и Серен Краг Андерсен, док Матје ван дер Пул и Ваут ван Арт нису возили.

На циљ је стигла група од 45 возача, што је била највећа група у историји трке која је заједно дошла на циљ у борби за побједу, надмашивши групу из 1993, када је 44 возача стигло на циљ; такође, то је био први пут након 2009. да је побједник одлучен у спринту велике групе, када је у групи било 18 возача. Давиде Балерини је побиједио у спринту, испред Џекија Стјуарта и побједника из 2012 — Сепа Ванмаркеа, који је трећи пут завршио на трећем мјесту.

Рута thumb|right|Успон Волвенберг, чији је максимални нагиб 17,3 %.

Старт трке био је у Генту, послије чега су се правила два круга у Фландријским арденима, док је циљ био у Нинову, гдје је премјештен 2019. Првих 45 km вожено је по равном, док је прва секција калдрме — Хагхек, вожена послије 46 km, а била је дуга 2 km, након чега је вожен први успон — Леберг, дуг 700 метара, са просјечним нагибом од 6,1 % и максималним нагибом од 14 %. Послије 22 km по равном, на 130 km до циља, вожена је друга секција калдрме — Хојсепонтвег, која је била дуга 1,5 km, а 3,5 km након калдрме, вожен је други успон — Ден Аст, дуг 500 метара, са просјечним нагибом 4,3 % и максималним нагибом од 9,6 %. На 99 km до циља, вожен је успон Катеберг, дуг 600 метара, са просјечним нагибом од 6,7 % и максималним нагибом од 8 %. док је 500 метара након врха успона, вожена трећа секција калдрме — Холевег, дуга 1,5 km. Послије 109 km, по други пут су вожени Хагхек и Леберг, након чега је вожено супротном страном. На 83 km до циља, вожена је пета секција калдрме, дуга 2,2 km — Падестрат, након чега се ишло други пут кроз Велцеке, док је 10 километара касније, вожен успон Хостелере, дуг 1,3 km, са максималним нагибом од 16 %.

Послије девет километара по равном, на 64 km до циља, вожен је Валкенберг, дуг 900 метара, са максималним нагибом од 15 %, након чега се ишло кроз Ауденарде, преко успона Волвенберг, дугог 660 метара, са просјечним нагибом од 7,9 %, уз максимални нагиб 17,3 %. Са врха Волвенберга, ишло се десно и по други пут је вожена секција Холевег, која је била шеста секција калдрме, након чега је вожена и седма секција — Карел Малтестрат, дуга 870 метара.

thumb|left|Мур Герардсберген, претпоследњи и најтежи успон на трци.

На 49 km до циља, вожена је осма секција калдрме — Јагериј, дуга 730 метара, док је, шест километара касније, вожен успон Моленберг, дуг 400 метара, са просјечним нагибом од 7 %, уз максимални нагиб 14,2 %. Након што је завршен други круг, поново се стигло до секције Хагхек, која је била и последња секција калдрме по равном, а вожена је на 39 km до циља, послије чега је, по трећи пут, вожен успон Леберг. На 31 km до циља, вожен је успон Берендрис, дуг 900 метара, са просјечним нагибом од 7,1 % и максималним нагибом од 12,3 %, а 2 km послије њега, вожен је калдрмисани успон — Елберенберг Возенхол, дуг 1,4 km, са просјечним нагибом од 3,6 % и максималним нагибом од 9 %,

Након 12 километара, на 17 km до циља, вожен је Мур Герардсберген, дуг 910 метара, са просјечним нагибом од 9 % и максималним нагибом од 20 %, а до 2012, био је одлучујући успон на Ронде ван Фландерену, када је циљ такође био у Нинову. Последњи успон био је Босберг, који је вожен на 14 km до циља, укупне дужине 1,1 km, са просјечним нагибом од 5 %. Последњих 13 km, вожено је по равном, до града Нинове, гдје је био циљ.

Секције калдрме

thumb|right|Секција калдрме Хагхек, дуга 2 km.

+ Секције калдрме: Име Дужина() Дужина од() Почетак() До циља() 1. Хагхек 2 46 155 2. Хојсепонтвег 1,5 71 130 3. Холевег 1,5 103 98 4. Хагхек 2 109 92 5. Падестрат 2,2 118 83 6. Холевег 1,5 148 53 7. Карел Малтестрат 0,8 149 52 8. Јагериј 0,7 152 49 9. Хагхек 2 162 39

Успони

+ Успони: Име Дужина() Просјечни нагиб() Максимални нагиб() Дужина од() Почетак() До циља() 1. Леберг 0,7 6,1 14 49 152 2. Ден Аст 0,7 6,3 9,6 76 125 3. Катеберг 0,6 6,7 8 136 131 4. Леберг 0,7 6,1 14 112 89 5. Хостелере 0,7 4,3 16 128 73 6. Валкенберг 0,9 6 15 137 64 7. Волвенберг 0,6 7,9 17,3 148 53 8. Моленберг 0,4 7 14,2 158 43 9. Леберг 0,7 6,1 14 166 35 10. Берендрис 0,9 7,1 12,3 170 31 11. Елберенберг Возенхол 1,4 3,6 9 172 29 12. Мур ван Герардсберген 0,9 9 20 184 17 13. Босберг 1,1 5,8 11 188 13

Тимови

На трци је учествовало 25 тимова и укупно 175 возача, по седам у сваком тиму. Свих 19 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују; побједник про тура за претходну годину такође је имао аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, а другопласирани из про тура имао је аутоматску позивницу за све једнодневне ворлд тур трке, док су организатори трке — Фландријски класици, додијелили четири вајлд кард позивнице.

По правилу из 2019. најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне; најбољи про тур тим у сезони 2020. био је Алпесин—феникс, који је, такође, завршио на 12 мјесту у свјетском поретку тимова. Другопласирани тим из про тура 2020. — Аркеа—самсик, такође има аутоматску позивницу за класике, док су четири вајлд кард позивнице добили Бенгол ВБ, Спорт Фландерен—белоис, Тотал директ енержи и ББ хотел—Витал консепт.

UCI ворлд тур тимови:

АГ2Р ситроен Астана премијер тех Бајк ексчејнџ Бахреин–викторијус Бора–ханзгро Групама—ФДЈ Декунинк—Квик-степ ДСМ ЕФ едукејшен—нипо Израел старт ап нејшон Инеос гренадирс Интермарш—ванти—гобер материокс Јумбо—визма Кофидис Кубека асос Лото–судал Мовистар Трек–сегафредо УАЕ тим Емирејтс

UCI про тур тимови:

Алпесин—феникс Аркеа—самсик ББ хотел—Витал консепт Бенгол ВБ Спорт Фландерен—белоис Тотал директ енержи

Фаворити thumb|left|Јаспер Стојвен, побједник 2020.

Највећи фаворит био је Жилијен Алафилип, који је био у борби за побједу на Ронде ван Фландерену 2020, када је, заједно са Ван дер Пулом и Ван Артом напао на 35 km до циља, али је касније ударио у мотор и морао је да напусти трку. Од стране већине медија означен је као први фаворит, иако је возио трку по први пут, а дан прије трке, изјавио је да није први фаворит и да се нада да ће помоћи тиму да оствари побједу. Ван дер Пул је, неколико дана прије трке, морао да напусти УАЕ Тур са тимом Алпесин—феникс, због позитивних резултата на ковид 19. Био је негативан на тесту, због чега је могао да се врати у Холандију, али је ипак одлучио да пропусти Омлоп и да вози Курне, док је лидер тима на Омлопу био Јаспер Филипсен. Ван Арт је одлучио да прескочи викенд отварања и да сезону почне на Страде Бјанкеу, због чега су поједини медији означили тим Декунинк—Квик-степ као главног фаворита за побједу, због великог броја возача способних да побиједе; за тим су, поред Алафилипа, возили Давиде Балерини, Каспер Асгрен, Тим Деклерк, Ив Лампар, Флоријан Сенешал и Здењек Штибар, побједник трке 2019.

Остали фаворити били су Тим Веленс, Серен Краг Андерсен, Јаспер Стојвен, Оливер Насен, Иван Гарсија Кортина, Матео Трентин, Тиш Бенот, Мадс Педерсен, Грег ван Авермат и Ђани Москон. Веленс је завршио Омлоп на трећем мјесту 2019, док је на почетку 2021. освојио трку Етоил де Бесеж, након чега се повукао са Тур де ла Провенсе, како би се припремио за класике. Краг Андерсен је побиједио на двије етапе на Тур де Франсу 2020, док је на Омлопу био лидер тима ДСМ, заједно са Бенотом и Роменом Бардеом, који је дебитовао за тим. Стојвен је освојио трку 2020, а на трци 2021, био је лидер Трека, уз Мадса Педерсена, који је 2020. освојио Гент—Вевелгем.

thumb|right|Жилијен Алафилип, био је један од највећих фаворита за побједу.

Насен и Ван Авермат били су лидери АГ2Р ситроена. Ван Авермат је освојио трку 2016. и 2017, када је такође освојио и Париз—Рубе, док је последњу побједу остварио на Гран при сајклисте де Монтреалу 2019. Насен није освојио ниједан велики класик у каријери прије трке, а завршио је на подијуму на Милано—Санрему, Гент—Вевелгему и Е3 Харелбекеу. Инеос Гренадирс су предводили Москон и Том Пидкок, који је дебитовао у сениорској конкуренцији, након што је у јуниорској и у конкуренцији до 23 године, освојио Ђиро д’Италију и Париз—Рубе.

Трентин и Александер Кристоф су предводили УАЕ тим Емирејтс, док је Гарсија Кортина предводио Мовистар, у који је прешао на крају сезоне 2020. Сеп Ванмарке, који је освојио трку 2012, када је у спринту побиједио Тома Бонена и два пута завршио на трећем мјесту, предводио је Израел старт ап нејшн, док су Бајк ексчејнџ предводили Лук Дарбриџ, Роберт Станард и Амон Грендал Јенсен, који је дебитовао за тим. Едвалд Босон Хаген, који је завршио на трећем мјесту 2014, а освојио је Гент—Вевелгем 2009, предводио је Тотал директ енержи, заједно са Никијем Терпстром, који је освојио Париз—Рубе 2014. и Ронде ван Фландерен 2018. Бахреин—викторијус предводили су Сони Колбрели и Дилан Тунс, док је такође возио и Хајнрих Хауслер. Брајан Кокар предводио је ББ хотел—Витал консепт, Нилс Полит је предводио Бору у одсуству Петера Сагана, који је био позитиван на вирус корона, док су Астану предводили Алекс Аранбуру и Фабио Фелине.

Преглед трке thumb|left|Давиде Балерини, побједник трке.

Потписивање возача почело је у 10:30; било је хладно и магловито, због чега су возачи долазили у јакнама, након чега су ишли у тимски аутобус. Прије старта трке, из тима Израел старт ап нејшн, објавили су да је спортски директор — Дирк Демол, позитиван на вирус корона, због чега је морао да напусти трку, као и возачи који су били у контакту са њим — Рето Холенстејн и Гијом Бовен. У 11:07, возачи су кренули из неутралне зоне до нултог километра, а трка је стартовала у 11:20.

Напади су почели одмах на старту, а бијег се одвојио након 10 километара; у бијег су отишли Берт де Бакер, Јевгениј Федеров, Рајан Гибонс, Кени де Кетеле и Матис Лувел и стекли су брзо 25 секунди предности. Стефан Кинг је имао проблема и морао је да мијења бицикл, док је предност бјегунаца порасла на минут. Де Бакер је био најстарији возач у бијегу, са 36 година, док је најмлађи био Федеров, са 21 годином и возио је прву ворлд тур трку. На 188 km до циља, стекли су четири минута предности, док су на 166 km до циља, стекли осам и по минута предности, након чега је Тим Деклерк из Декунинк—Квик-степа изашао на чело групе и брзо је смањио предност на осам минута. Послије првог успона на Леберг, возачи Јумбо—визме су дошли близу чела групе, након чега се десио пад у групи и пали су возачи из Интермашеа, Групаме—ФДЈ и Бахреина, међу којима је био и Колбрели. Послије пада, група је убрзала и предност је пала на седам минута на 120 km до циља. На око 100 km до циља, предност је смањена на шест минута, а Деклерк је био на челу сво вријеме, више од 40 километара.

thumb|right|Џеки Стјуарт, завршио на другом мјесту.