Марш смрти у Брну уобичајен је назив не само за расељавање немачког становништва из Брна 30–31. маја 1945. године већ и за њихову дању судбину. Тих дана хиљаде људи било је приморано да напусти град на основу примене принципа колективне кривице или језика којим су се користили. Око 20.000 људи прошло је такозвани Брнски марш смрти, током којег је око десетина њих умрло од исцрпљености.
У чешком друштву опстају мишљења да марш, у ствари, осим избијања епидемије у логору Похорелице, није представљао никакву опасност за старије особе и мајке са децом немачке народности. Спорови се не односе само на број прогнаних и на ток читавог догађаја и одговорност институција које су учествовале и њихових представника, већ и на број жртава.
Расељавање жена, деце и стараца из Брна догодило се на основу резолуције Покрајинског националног комитета од 29. маја 1945. године. То се догодило и пре него што је протеривање немачког становништва са територије Чехословачке одобрила Потсдамска конференција. Мера се углавном односила на жене, децу и старије особе, јер су одрасли и војно способни мушкарци у Брну морали да помогну у чишћењу рушевина.
Поход је започео увече 30. маја 1945. године, када је око 20 до 25.000 брњских Немаца кренуло пешице под надзором наоружаних стражара до Рајхрада и даље до логора у Похорелицама у регији Брецлав. Одатле су неки од њих наставили даље до Микулова и Аустрије, где је отишло око 15.000 људи. Остатак је остао у Похорелицама.
Према сведоцима, услови су током марша били веома тешки. Многи учесници су умрли од исцрпљености, од ширења болести и од окрутног поступања стражара. Према дневнику Млада фронта ДНЕС из јуна 2005. године, они су углавном регрутовани међу запосленима у брновској Збројовки
Подаци о броју жртава знатно варирају. У Чешкој се обично пријављује 1.700 смртних случајева. Међутим, немачки извори такође говоре о више од 5.000 жртава.
Догађајем се у прошлости бавила чешка полиција. Истрага 1996. године завршена је закључком да су три особе умрле у маршу, а других 457 се затим срело у логору у Похорелицама због исцрпљености, дијареје, дијареје или неправилне прехране. Према новинарима, полиција која је истраживала случај због сумње у злочин геноцида, одложила је случај
Жртава депортације из Брна означене су спомен-обележјем у близини Похорелице, где је након рата био логор за нужду, у којем је умрло неколико стотина људи. Спомен-камен посвећен је и жртвама марша у врту манастира Августинаца на тргу Мендел у Брну, где је започео трагични марш.
Према попису становништва из 1930. године, у Брну је живело укупно 257.256 становника, од чега је 52.165 изјавило немачку националност, односно приближно петину. Ситуација у Брну након Другог свестког рата Чак и након Другог светског рата, Брно је задржао своју позицију другог највећег града у Чехословачкој, а обновом покрајина поново је постао главни град моравско-шлеске земље . Брно је такође имало статус статутарног града, с тим што је Велико Брно било независна политичка област. мини|250п|Брно - Тенкови Црвене армије у Улици Кренова, 26. априла 1945 мини|250п|Нова градска кућа у Брну у којој је радила канцеларија Националног комитета покрајинске престонице Брно Дана 26. априла 1945. године град су ослободиле трупе Другог украјинског фронта Црвене армије и Прве румунске армије. Дана 27. априла 1945. канцеларија Националног комитета покрајинске престонице Брно преузела је управљање градом и сместила се у зграду Нове градске куће на Доминиканским наместима.
У општинама је постепено успостављено десет локалних националних комитета. Комунисти, који „нису крили напоре да стекну водећу улогу“ освојили су дванаест места, и активно су се залагали за покретање Националног комитета за Велико Брно. Док су социјалдемократи и националсоцијалисти добили шест места, Народна странка четири, а нестраначки два.ŠKERLE Michal: Československá sociální demokracie v Brně v letech 1945 – 1948, magisterská diplomová práce, Brno 2009 Таква расподела политичких партија била је у супротности са програмом владе из Кошица, која је констатовала једнакост политичких партија приликом попуњавања националних одбора. Према дипломском раду Михала Шкерлеа, комунисти су ову неједнаку заступљеност требали постићи „између осталог обмањујући своје политичке партнере“.Sdělení Vladimíra Matuly o klíči dohodnutém v Košicích, kde komunisté mají mít 2/5 zastoupení. Viz Podsedník, J.: Kronika mého života, Brno 2000, s. 60 – 61. Владимир Матула (КСЧ) и Франтишек Пишек (КСЧ) постали су први председник националног комитета. Социјалдемократија је послала Станислава Шулца . Национални комитет за Велико Брно такође је заузимао положај националног комитета за читаву моравско-шлеску земљу.
Састанак Националног комитета за Велико Брно одржан је 3. маја 1945. године. На састанак је стигао и поручник Бедрих Стеинер као представник чехословачке владе и војске. Штајнер је стигао кући са чехословачким војним јединицама са истока и представио свој предлог концентрације брњских Немаца у Брну.Archiv města Brna (AMB), f. Sbírka zápisů o schůzích Národního výboru města Brno a jeho složek (B1/1), k. 40, protokol ze schůze Národního výboru pro Velké Brno dne 3. 5. 1945. Генерал Лудвик Свобода (министар националне одбране), Вацлав Носек (министар унутрашњих послова), Бохумил Лаушман (министар индустрије), Јарослав Странски (министар правде), Франтишек Хала (министар пошта ), Бохумил Бочек (начелник Министарства националне одбране) и Бедрицх Покорњи (Командант Гарде националне безбедности) састали су се са представницима Националног комитета 7. маја 1945. године. Током састанка обраћали су се питању Немаца у Брну. Министар Носек није крио чињеницу да људи треба сами да реше ово питање, а генерал Свобода је рекао, да унутрашња безбедност републике захтева да се решимо Немаца и Мађара. Дана 12. маја 1945. године изабран је дванаесточлани Покрајински национални комитет на челу са Франтишеком Лоубалом. После бомбардовања Брна, велики део стамбеног фонда у основи је био у рушевинама, снабдевање готово да није функционисало, као и да је саобраћај био прекинут. Поред Црвене армије, у Брну су живеле и хиљаде немачких ратних заробљеника, избеглица, повратника из концентрационих логора. Стога није изненађујуће што су се међу становништвом почели јављати захтеви за убрзаним решењем ове ситуације. То је крајем априла 1945. године резултовало антинемачким отпором (хапшење Немаца и колаборациониста). Политички адут комуниста са национал-социјалистима такође је ометао свеукупну ионако напету атмосферу.
Командант гарде националне безбедности, капетан Бедрих Покорњи, издао је наредбу 11. маја да се притворе сви Немци (старији од 12. године). Немци су се требали вратити својим кућама након три дана. Немци су такође били „фокусирани“ са потврдом истражних комисија о њиховој лојалности.AMV-P, sign. 300-28-4, folio 141, „Všeobecné směrnice pro odsun Němců na 3 dny dne 11. 5. 1945" (podepsán 11. 5. kapitán B. Pokorný). Чак и ноћу, и старци и жене са децом смештали су се у разне јавне зграде по граду, а мушкарци у кампове.
После одласка Немаца, у Брну је остало око 10.000 празних станова које су Чеси одмах почели да заузимају. Писац из Брна Војтех Јестраб (затвореник и борац отпора) наводи у својим мемоарима објављеним под насловом Додир до голотиње:
Историчар Адриан вон Арбург описује „усмена упутства или савете“ које су тада давали чланови владе као „јасне позиве за примену дискриминаторних мера, а пре свега за покретање операција расељавања у већем обиму“.
Комунисти Вацлав Носек, Зденек Копецњи и национал-социјалиста Јарослав Страњски успротивили су се владином предлогу Зденека Фиерлингера од 12. маја, који је инсистирао на позиву да се напусти насиље и „линч“ усмерен првенствено на становништво и снаге безбедности, а влада се коначно одлучила за насиље.
Када се Едвард Бенеш вратио у Брно из егзила преко СССР-а градске власти примиле су га као председника у градској већнице и маса га је позвала да говори. У неколико реченица Бенеш је овако прокоментарисао питање Немаца у Чешкој:
У свом говору 16. маја у Праг на Староградском тргу предсетник Бебеш је изоштрио своју формулацију и отворено говорио о потреби да се Два дана касније, председник је посетио Кунићеве спаваонице и рекао председавајућем комисије за истрагу озлоглашених брњских Немаца:
Ток догађаја 250px|мини|Августински манастир Светог Томе у Старом Брну у који је био сабирноместо за будуће учеснике марша 250px|мини|Замак Шпилберк у коме је била заточена већина млађих мушкараца Акција је започета 31. маја 1945. године, када су становници Брна Немачке националности сакупљени су у августинском манастиру Светог Томе у Старом Брну. Следећег дана, људи су пребачени око 55 километара према аустријској граници, заједно са немачким и двојезичним становницима околних села. Колону су углавном чиниле жене, деца, малишани и новорођенчад, као и старци. Већина млађих мушкараца је у то време било у заточеништву или су били у логорима у граду или околини, нпр. у Замак Шпилберк (који је временом прерастао у тврђаву и служио као најутврђенији затвор у Аустро-угарској) Многи нису били у стању да ходају по екстремној врућини и без организованог снабдевања водом и храном и као покођени падали су на руб пута.
Након што је у почетку одбијен прелазак преко аустријске границе, преживели који су стигли у Похоржелице (Брно-околина) одмах су заточени у складишту за жито. У њему је умрло више људи јер је у овом логору избила глад и епидемија.
Још један марш одиграо се из линијског уреда у улици Винер Штрасе, 6. јуна 1945. године, након издате претходне наредбе, на основу које су учесници марша требали са собом понети храну за три дана, а сав новац морали су предати под претњом да ће бити упуцани. Чеси или Русу који су стајали су на сваких 20 корака, у 23 часа покренули су несрећну колону заточеника преко Модрица до Раигерна, коју су успут ударали кундацима и злостављали на разне начине. После три сата маршевања колона је стигла до Похоржелица по киши која је падала шест сати. Тамо су спавали на пиљевини у баракама. Свакодневно је педесетак људи умирало од дизентерије и тифуса. Неки су због слабости остали у логору више од три дана. Расељени су у логору били препуштени сами себи.
Тек након дугог оклевања, у јуну 1945. године отворена је граница доње Аустрије, коју су тада окупирали Совјети. Чак и након доласка на аустријску територију, смрт болесних и неухрањених жртава се наставила. Око 1.000 њих пронашло је своје последње почивалиште на аустријским гробљима.
Епилог Спонтани чин освете? Током шестогодишње окупације „преостале Чешке“ у новоствореном Протекторату Чешке и Моравске, према различитим проценама, окупаторска сила је убила између 8.000 и 40.000 Чеха, без обзира на јеврејске жртве. Бројни Чеси претрпели су тешко злостављање у затворима и логорима. Када је чешки мајски устанак избио 5. маја 1945. године, три дана пре краја рата, устаници, којима се придружила полиција протектората, наоружане илегалне организације и бројни чешки омладинци, видели су прилику да узврате Немцима. Стога се у чешком јавном мњењу масакри и злочини почињени над немачким становништвом и даље сматрају спонтаним чином освете. Отприлике 10.000 Немаца, који су још увек могли да марширају, тога дана из Брна је поведено према Микулову и Аустрији. Тачан број умрлих Немаца разликује се, између чешких и немачких историчара. Током читаве акције расељавања Немаца из Брна претпоставља се да је умрло 1.691 лице (по чешким изворима) односно 4.140 (по Немачким изворима).
Извештај Комисије Града Брно из 1996. Градска власт Брна 1996. године основала је комисију, са циљем да истражи узроке смрти Немац током Марш смрти у Брну и број расељених Немаца из Брна. Комисија је дошла до следећег закључка: 170 прогнаних умрло на путу кроз чешку територију, 459 прогнаних страдало је у логору Похорелице, 170 прогнаних умрло је у околним селима око логора Похорелице, где су били распоређени бивши становници Брна због недостатка простора у кампу (укупно 629 људи).