Совјетско–јапански рат (, , soren tai nichi sansen) био је војни сукоб у оквиру Другог светског рата који је почео убрзо после поноћи 9. августа 1945. године, совјетском инвазијом јапанске марионетске државе Манџукуо. Совјети и Монголи окончали су јапанску контролу над Манџукуом, Менгђангом (Унутрашња Монголија), северном Корејом, префектуром Карафуто, и Курилским острвима. Пораз јапанске Квантуншке армије убрзао је процес јапанске предаје и завршетка Другог светског рата. Улазак Совјетског Савеза у рат био је важан фактор у одлуци јапанске владе да се преда безусловно, јер је показао да Совјетски Савез није спреман да делује као трећа страна у преговорима о прекиду непријатељстава под погодбеним условима.
Резиме На Техеранској конференцији у новембру 1943, Јосиф Стаљин се сложио да ће Совјетски Савез ући у рат против Јапана када Немачка буде поражена. На Кримској конференцији у фебруару 1945. године, Стаљин је пристао на молбе савезника да уђу у Други светски рат на Пацифичкој позорници у року од три месеца од завршетка рата у Европи. САД, Велика Британија и Кина издале су 26. јула Потсдамску декларацију, ултиматум који позива на предају Јапанаца који ће, ако буде одбијен, довести до њиховог "брзог и потпуног уништења".
Инвазија је почела између америчких атомских бомбардовања Хирошиме 6. августа и Нагасакија 9. августа. Иако савезничке владе Стаљину нису рекле готово ништа о програму атомских бомби САД и Велике Британије, датум инвазије наговештавали су споразум из Јалте, датум предаје Немачке и чињеница да је 3. августа маршал Васиљевски известио Стаљина да би, ако је потребно, могао да нападне ујутру 5. августа. Тајминг је био добро испланиран и омогућио је Совјетском Савезу да уђе у Пацифички рат на страни савезника, како је претходно договорено, пре краја рата.. (p.) Инвазија на друго највеће јапанско острво Хокаидо, које су Совјети првобитно планирали да буде део заузете територије,Archive, Wilson Center Digital. Wilson Center Digital Archive, digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122335. http://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122335 била је отказана због противљена САД и сумњи унутар совјетске врховне команде.Archive, Wilson Center Digital. Wilson Center Digital Archive, digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122330. http://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122330Archive, Wilson Center Digital. Wilson Center Digital Archive, digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122340.http://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122333Archive, Wilson Center Digital. Wilson Center Digital Archive, digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122333.http://digitalarchive.wilsoncenter.org/document/122340Radchenko, Sergey. "Did Hiroshima Save Japan From Soviet Occupation?" Foreign Policy, 23 September 2015.
У 23 сата по бајкалском времену 8. августа 1945. године, совјетски министар спољних послова Вјачеслав Молотов обавестио је јапанског амбасадора Наотакеа Сатоа да је Совјетски Савез објавио рат Јапану и да ће од 9. августа совјетска влада сматрати да ратује са Јапаном.Soviet Declaration of War on Japan, 8 August 1945. (Avalon Project at Yale University) У минуту иза поноћи 9. августа 1945, Совјети су започели инвазију истовремено на три фронта источно, западно и северно од Манџурије. Операција је била подељена на мање оперативне и тактичке делове: Кинганско-мукденска офанзивна операција (9. август 1945 – 2. септембар 1945) Харбинско-ђилинска офанзивна операција (9. август 1945 – 2. септембар 1945) Сунгаријска офанзивна операција (9. август 1945 – 2. септембар 1945) а затим: Инвазија на Јужни Сахалин (11. август 1945 – 25. август 1945) Совјетски напад на Маокао (19. август 1945 – 22. август 1945) Сејшинска копнена операција (13. август 1945 – 16. август 1945) Инвазија на Курилска острва (18. август 1945 – 1. септембар 1945)
Иако се битка протезала изван граница традиционално познатих као Манџурија – то јест традиционалне земље Манџураца – координисане и интегрисане инвазије северних територија Јапана такође се називају Битка код Манџурије.. Henry Regnery Company, Chicago, Од 1983. године операција се понекад назива операција Августовска олуја, након што је историчар америчке војске потпуковник Дејвид Гланц користио овај наслов у свом раду на ту тему. Такође је поменуо и совјетски назив операције операција Манџуријска стратешка офанзивна операција, али ово име се више односи на совјетску инвазију Манџурије него на цео рат.
Ову офанзиву не треба мешати са Совјетско-јапанским пограничним ратом (посебно битка на Халкин Голу/Инцидент код Номонхана од маја до септембра 1939), који се завршио поразом Јапана 1939. године и довео до совјетско-јапанског пакта о неутралности.
Позадина
Руско-јапански рат почетком 20. века резултирао је победом Јапана и Портсмутским миром којим је, заједно са другим каснијим догађајима, укључујући Мукденски инцидент и јапанску инвазију Манџурије у септембру 1931, Јапан на крају добио контролу над Корејом, Манџуријом и Јужним Сахалином. Крајем 1930-их догодио се низ совјетско-јапанских пограничних инцидената, а најзначајнији су били битка на језеру Хасан (Чангкунфеншки инцидент, јул–август 1938) и битка на Халкин Голу (Инцидент код Номонхана од маја до септембра 1939), који су довели до совјетско-јапанског пакта о неутралностиSoviet-Japanese Neutrality Pact, 13 April 1941. (Avalon Project at Yale University)Declaration Regarding Mongolia, 13 April 1941. (Avalon Project at Yale University) из априла 1941. Пакт о неутралности ослободио је снаге од пограничних инцидената и омогућио Совјетима да се концентришу на свој рат са Немачком а Јапанцима да се концентришу на њихово ширење на југ у Азију и Тихи океан.
Са успехом у бици за Стаљинград и коначним поразом Немачке који је постајао све извеснији, совјетски однос према Јапану се променио, како јавно, тако што је Стаљин држао говоре у којима је осуђивао Јапан, тако и тајно, када су Совјети премештали снаге и залихе на Далеком истоку. На Техеранској конференцији (новембар 1943), Стаљин, Винстон Черчил, и Френклин Д. Рузвелт сложили су се да ће Совјетски Савез ући у рат против Јапана када Немачка буде поражена. Стаљин је био суочен са дилемом јер је желео да избегне рат на два фронта по скоро сваку цену, али је такође желео да извуче добитак на Далеком истоку, као и у Европи. Једини начин да Стаљин постигне далекоисточни добитак без рата на два фронта био би да се Немачка преда пре Јапана.
Совјетско-јапански пакт о неутралности довео је до тога да Совјети постављају политику интернирања савезничких летачких посада које би се искрцале на совјетску територију после операција против Јапана, али ваздухопловцима који су били у Совјетском Савезу под таквим околностима обично је било дозвољено да „побегну“ након неког времена. Ипак, чак и пре пораза Немачке, совјетска припрема на Далеком истоку се непрекидно убрзавала. Почетком 1945. Јапанцима је постало очигледно да се Совјети спремају да нападну Манџурију, али мало је вероватно да ће напасти пре пораза Немачке. Поред својих проблема на Тихом океану, Јапанци су схватили да треба да одреде када ће и где доћи до совјетске инвазије.
На Кримској конференцији (фебруар 1945), Стаљин је обезбедио од Рузвелта обећање о својим далекоисточним територијалним жељама заузврат за пристанак да уђе у Пацифичком рату у року од два или три месеца од пораза Немачке. До средине марта 1945. на Тихом океану није ишло добро за Јапанце, који су повукли своје елитне трупе из Манџурије да подрже акције на Тихом океану. У међувремену, Совјети су наставили са својим далекоисточним нагомилавањем. Совјети су одлучили да не желе да обнове Пакт о неутралности. Пакт о неутралности захтевао је да дванаест месеци пре истека Совјети морају обавестити Јапанце, и тако су их 5. априла 1945. обавестили да не желе да обнављају уговор.Soviet Denunciation of the Pact with Japan, 5 April 1945. (Avalon Project at Yale University) То је изазвало знатну забринутост Јапанаца,. April 1945, Time magazine.. declassified CIA report from April 1945. али Совјети су уложили велике напоре да увере Јапанце да ће уговор бити на снази још дванаест месеци и да Јапанци немају око чега да брину.
Немачка се предала 9. маја 1945. (по московском времену), па ако би Совјети поштовали Споразум из Јалте, морали да уђу у рат са Јапаном до 9. августа 1945. Ситуација се наставила погоршавати за Јапанце, сада једину силу Осовине у рату. Они су желели да остану у миру са Совјетима и да прошире Пакт о неутралности а такође су желели да окончају рат. Од Јалте су се више пута обраћали или покушавали да се обрате Совјетима како би продужили Пакт о неутралности и уврстили Совјете у преговоре о миру са савезницима. Совјети нису учинили ништа да обесхрабре јапанске наде и одуговлачили су процес што је дуже могуће, али су наставили да припремају своје инвазијске снаге. една од улога кабинета адмирала барона Сузукија, који је на дужност ступио априла 1945. године, била је да покуша да обезбеди било које мировне услове осим безусловне предаје., Royal Institute of International Affairs, London. Крајем јуна су се обратили Совјетима (Пакт о неутралности је и даље био на снази), позивајући их да преговарају о миру са савезницима у знак подршке Јапану, пружајући им конкретне предлоге, а заузврат су Совјетима нудили врло атрактивне територијалне концесије. Стаљин је изразио интересовање, а Јапанци су чекали совјетски одговор. Совјети су наставили да избегавају да дају одговор. Потсдамска конференција одржана је од 16. јула до 2. августа 1945. Совјетски Савез је 24. јула опозвао сво особље амбасаде из Јапана. Конференција је 26. јула донела Потсдамску декларацију којом су Черчил, Хари Труман и Чанг Кај Шек (Совјетски Савез званично није био у рату са Јапаном) захтевали безусловну предају Јапана. Јапанци су наставили да чекају совјетски одговор и избегли су одговор на декларацију.
Јапанци су надзирали промет транссибирске железнице и совјетске активности на истоку Манџурије и совјетске тактике одлагања, што им је сугерисало да Совјети неће бити спремни да нападну источну Манџурију пре краја августа. Нису имали никакву стварну идеју и потврдне доказе о томе када ће се и где догодити било каква инвазија. Проценили су да се напад неће догодити у августу 1945. године или пре пролећа 1946, али Ставка је планирала офанзиву средином августа 1945. године и прикрила је стварање снага од 90 дивизија. Многи су својим возилима прешли Сибир како би избегли закрчење железничке везе.
Јапанце је потпуно изненадило када су Совјети објавили рат сат времена пре поноћи 8. августа 1945. године и истовремено напали на три фронта нешто после поноћи 9. августа.
Борбене снаге
Совјетске снаге Команда Далеког истока, под вођством маршала Александра Васиљевског, имала је план за освајање Манџурије који је био једноставан, али огромног обима позивом на велики напад у формацији клешта у Манџурији. Формацију клешта требало је да образују Трансбајкалски фронт са запада и 1. далекоисточни фронт са истока. Други далекоисточни фронт требало је да нападне центар џепа са севера. Команда Далеког истока састојала се од три фронта Црвене армије.
Сваки Фронт је имао „предње јединице“ причвршћене директно за фронт, уместо војске. Снаге су бројале 89 дивизија са 1,5 милиона људи, 3.704 тенкова, 1,852 самоходне артиљерије, 85,819 возила и 3,721 летелица. Трећина њихових снага била је у борбеној подршци. Совјетске поморске снаге садржале су 12 главних бродова, 78 подморница, бројне амфибијске чамце и Амурску флотилу, која се састојала од топовњача и бројних малих чамаца. Совјетски план укључио је сво искуство у маневарском ратовању које су Совјети стекли борећи се против Немаца, а такође је користио и ново побољшано оружје, попут лаког пушкомитраљеза РПД, новог главног бојног тенка Т-44 и малог броја тешких тенкова ЈС-3.
Западни фронт у Манџурији