Протеривање Немаца из Чехословачке догодило се одмах након Другог светског рата у периоду од 1945. до 1948. године када је из земаља средње и источне Европе извршена депортација највећег броја Немаца, некада староседелаца ових земаља.Tomáš STANĚK, Odsun Němců z Československa, Praha 1991.
Још током трајања немачке окупације Чехословачке, чешке групе отпора захтевале су депортацију етничких Немаца из Чехословачке. Одлуку о депортацији Немаца усвојила је чехословачка влада у егзилу која је, почев од 1943. године, тражила подршку савезника за реализацију овог предлога.Československo-sovětské vztahy v diplomatických jednáních 1939–1945. Dokumenty. Díl 2 (červenec 1943 – březen 1945). . Коначни споразум о протеривању немачког становништва ипак је постигнут тек 2. августа 1945. на крају Потсдамске конференције.
У месецима након завршетка рата, „дивља“ протеривања дешавала су се од маја до августа 1945. Чехословачки председник Едвард Бенеш 28. октобра 1945. године позвао је на „коначно решење немачког питања“ (Czech: konečné řešení německé otázky) које мора бити решено депортацијом етничких Немаца из Чехословачке.
Протеривања су вршена по налогу локалних власти, углавном групе наоружаних добровољаца. Међутим, у неким случајевима протеривање је вршено и уз помоћ регуларне војске. Током периода насилног пресељења процењује се да је 600.000 Немаца побегло или расељено из Чехословачке, а од броја многи су прво уточиште потражили и нашли у Аустрији.. 2 svazky, . Spolkové ministerstvo vzdělání, vědy a kultury (Bundesministerium für Bildung, Wissenschaft und Kultur), odd. Präs. 9 Medienservice: Sudetendeutsche und Tschechen, Austria, Reg. Nr. 89905Cornelia Znoy:Die Vertreibung der Sudetendeutschen nach Österreich 1945/46, Diplomarbeit zur Erlangung des Magistergrades der Philosophie, Geisteswissenschaftliche Fakultät der Universität Wien, 1995
За ове злочине готово да нико није процесуиран, а у послератном парламенту предложен је чак и нацрт закона који би ове масакре ретроактивно легализовао.
Према закључцима Потсдамске конференције протеривање је настављено од 25. јануара 1946. до октобра 1946. године. Отприлике 1,6 милиона етничких Немаца депортовано је у америчку зону (Западна Немачка), а процењено је да је 800 000 депортовано у совјетску зону (Источна Немачка).
Протеривања су се завршила 1948. године, али нису сви Немци протерани; процене укупног броја непротераних Немаца крећу се од приближно од 160.000 до 250.000.Die deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1939/50. Herausgeber: Statistisches Bundesamt – Wiesbaden.
Западнонемачка влада 1958. године проценила је да је број немачких жртава током периода протеривања био око 270.000,Piotr Eberhardt, Ethnic Groups and Population Changes in Twentieth-Century Central-Eastern Europe: History, Data, Analysis M.E. Sharpe, 2002 што је податак који се од тада цитира у историјској литератури.Alfred M. de Zayas: A Terrible Revenge. Palgrave/Macmillan, New York, 1994. p. 152. Једено од истраживања заједничке немачке и чешке комисије историчара 1995. године открила су да су претходне демографске процене од 220.000 до 270.000 смртних случајева биле прецењене и засноване на погрешним информацијама; и закључили су да је стварни број погинулих од најмање 15.000 особа и да се може кретати до највише 30.000 мртвих ако се претпостави да неки смртни случајеви нису пријављени. Изјава Комисије такође каже да немачки подаци показују 18.889 потврђених смрти, укључујући и 3.411 самоубистава. Чешка евиденција указује на 22.247 смртних случајева, укључујући 6.667 необјашњивих случајева или самоубистава.Vertreibungsverluste": Forschungsstand, Kontexte und Probleme". In Mackensen, Rainer (in German). Ursprünge, Arten und Folgen des Konstrukts "Bevölkerung" vor, im und nach dem "Dritten Reich": Zur Geschichte der deutschen Bevölkerungswissenschaft. VS Verlag. . Bundeszentrale für politische Bildung. P. Wallace (March 11, 2002). . Time Magazine. Accessed 2007-11-16.
Немачка црквена служба за тражење несталих успела је да потврди смрт 14.215 особа током протеривања из Чехословачке (6.316 насилних смртних случајева, 6.989 у логорима за интернирање и 907 у СССР-у код особа на присилном раду).
Историја политике протеривања мини|Протеривање Пољака након немачке инвазије на Пољску 1939. годе. Њих су заменили немачки колонисти, што је био део плана германизације западне Пољске. Етнички Немци насељавају се на територијама Чешке и Моравске (која обухвата модерну Чешку) више од 1.000 година. Чешка краљевина, дуго једна од најстаријих и најзначајнијих политичких снага у средњоевропској историји и дипломатији, готово се циклично смењивала између фаза независности и потчињавања владавини Светог римског царства. Иако је Бохемија церемонијално била део немачког Светог римског царства скоро миленијум, Чеси су често деловали са великом аутономијом или чак независношћу, често наслеђујући Мађарску и Пољску. Као резултат ове блиске повезаности са Немачком, етничке немачке мањине су се непрестано насељавале у урбаним центрима централне Чешке и сеоским земљама на немачко-чешкој граници и брзо формирале елитну етничку касту над великом словенском чешком већином. Ова немачка мањина је значајно допринела архитектури, политичким основама и структури католичке цркве. Под немачким царем Карлом IV, у Прагу су у 14. веку основали нову хабзбуршку престоницу која је брзо постала један од најлепших културних центара Европе. Ово наслеђе остаје видљиво и данас. етничке немачке мањине су се стално насељавале у урбаним центрима централне Чешке и сеоским земљама на немачко-чешкој граници и брзо формирале елитну етничку касту над великом словенском чешком већином. Ова немачка мањина је значајно допринела архитектури, политичким основама и структури католичке цркве. Под немачким царем Карлом IV, у Прагу су у 14. веку основали нову хабзбуршку престоницу која је брзо постала један од најлепших културних центара Европе. Ово наслеђе остаје видљиво и данас.
Преко 700 година Чеси и Немци живели су заједно у оним земљама које ће у 20. веку бити консолидоване као Чехословачка. Није увек постојао складан суживот, али се ипак развила нека врста симбиозе која је одржавала однос до тачке у којој је једна група била незамислива без друге. Све се то променило у двадесетом веку у периоду који се карактерисао националним буђењем, нетолерантним етничким национализмом и тоталним ратом. Заправо, након Другог светског рата дуга чешко-немачка веза у Чешкој дошла је до горког и наизглед трајног краја протеривањем Немаца из Чехословачке.
Идеја о масовној депортацији становништва настала је после Првог светског рата. Решење компликованог етничког састава и насталих озбиљних сукоба и непремостивих антагонизама, посебно у централној и источној Европи, требало је да се реши „поједностављењем етничког састава“.ŠTILLEROVÁ Mgr, Jana: Téma ztraceného domova ve vybraných dílech českých a německých autorů, závěrečná práce, 2002 Један од првих који је промовисао ову меру био је, на пример, француски социолог Бернард Лавергне.
Расељавање је коришћено за решавање односа између Грчке и Турске на Балкану и у Малој Азији од 1922. до 1923. године након грчко-турског рата. Међутим, у међуратној Европи ово је било изузетно решење. Компликованом етничком саставу бавиле су се и мере Версајске конференције.KŘEN, Jan: Odsun Němců ve světle nových pramenů. In: Češi, Němci, odsun. Diskuse nezávislých historiků. Praha. Academia.
Политичари који представљају немачку мањину настојали су да створе „немачку Аустрију и „централну Европу“. Тражили су немачку хегемонску државу. Тако је и немачка централистичка политика дошла у сукоб са традиционалним чешким федерализмом. То се манифестовало последњих дана монархије у настојању судетских Немаца да постану део јединствене немачке државе. Са друге стране Чешка страна је тражила независну чешку државу. Овај сукоб између чешких и немачких политичара решаван је преговорима, али и на основу одлуке европских сила.SLÁDEK, Milan.: Němci v Čechách, kniha o německé menšině v Českých zemích a Československu v letech 1848–1946. ,.HAHNOVÁ, Eva.: Sudetoněmecký problém. Obtížné loučení s minulostí, Prago Media 1996, s. 167. мини|Томаш Масарик је био први председник земље. Наследио га је 1936. његов блиски сарадник Едвард Бенеш , који је после Минхенског споразума отишао у избеглиштво и вратио се на крају немачке окупације. Харизматичног Масарика судетски Немци су поштовали далеко више него Бенеша. Бенеш је био вешт стратег и администратор, али са мало могућности да изазове ентузијазам код судетских Немаца.
Период атмосфере релативне већине Чеха и Немаца у раним данима Републике подудара се са речима или умереним премијером Властимилом Тусаром:
Минхенски споразум, присилна оставка Судетског немачког рајха, али и Прва бечка награда доделом огромних подручја у Словачкој, Русинији и Мађарској, током 1938. довела је до ескалације целокупног чешко-немачког проблема. Током протектората и ратних догађаја, тензије између Чеха и Немаца су се продубиле.HOUŽVIČKA, Václav: Návraty sudetské otázky, Praha - Nakladatelství Karolinum. Pp 543, s. 315.
Лоше искуство са заштитом мањина у Версајском систему и признавањем националних или језичких мањина било је главни показатељ расељавања мањина током рата, али и решење „немачког питања“. Мањине су једноставно требале да нестану.
Опседнутост чистом нацијом сигурно се појавила много раније у Централној Европи, али током рата Хитлер је ту опседнутост у великој мери оживео и додао расну надмоћ нације, и да уклони словенске нације из Чешке (као део коначног решења чешког питања ), Пољске и европског дела Совјетског Савеза, делимично у облику расељавања на Урал, и да их замени са Немцима."Germanizovat a vysídlit Archivováno 20. 6. 2019 na Wayback Machine". Detlef Brandes. 18. června 2015.
Безбедност је била главни мотив послератне чехословачке националне политике и она се разумевала кроз колективно чланство у нацији. Тек тада су се појавили политички ставови или други елементи ставова становништва. Лондонска влада у егзилу и прва три послератна кабинета придавали су велики значај безбедносној важности спровођењу протеривања Немаца.ARBURG von Adrian: Zwischen Vertreibung und Integration Tschechische Deutschenpolitik 1947 – 1953, Phil. diss. Fakulta sociálních věd Univerzity Karlovy v Praze 2004, 2 sv., 750 s.STANĚK, Tomáš: Odsun Němců z Československa, 1945–1947, Academia 1991, s. 536 Велике силе пристале су на расељавање под условом да се оно изведе на хуман начин.
У послератној ситуацији, расељавање дела немачког становништва сматрало се правним и превентивним решењем питања мањине, што би могло и даље бити извор напетости у међународним односима.ŠTEFANICA, Jan: Odsuny a v ̋výmeny skupín obyvatelstva europských štatov v prvej polovici 20. storočia. In: HISTORIA ET THEORIA IURIS, roč. 2, 2010, č. 4, s. 78-93. Многи Немци из Словачке такође су расељени, ( Карпатски Немци).
Планови за протеривање судетских Немаца После Минхенског споразума из 1938. године, и Хитлерове окупације Бохемије и Моравске у марту 1939. године, Едвард Бенеш је кренуо да увери савезнике током Другог светског рата да је протеривање етничких Немаца најбоље решење. Протеривање су подржали чак и Чеси који су имали умерене ставове о Немцима.Cohen-Pfister, Laurel; Wienroeder-Skinner, Dagmar (2012). Victims and Perpetrators: 1933–1945: (Re)Presenting the Past in Post-Unification Culture. Пронацистичка Судетска немачка странка освојила је 88% гласова етничких Немаца у мају 1938. године.Hruška, E. (2013). Boj o pohraničí: Sudetoněmecký Freikorps v roce 1938 (in Czech). Prague: Nakladatelství epocha. p. 11.