thumb|Споменик битке на Криту Сфакији са заставама Грчке, Уједињеног Краљевства, Аустралије и Новог Зеланда. Војна историја Грчке током Другог светског рата започела је 28. октобра 1940, када је италијанска војска извршила инвазију из Албаније, започињући Грчко-италијански рат. Грчка војска је успела да привремено заустави инвазију и успела је да потисне Италијане назад у Албанију. Грчки успеси приморали су Немачку да интервенише. Немци су напали Грчку и Југославију 6. априла 1941. и освојили обе земље у року од месец дана, упркос британској помоћи Грчкој у облику експедиционог корпуса. Освајање Грчке завршено је у мају заузимањем Крита из ваздуха, операцији у којој су Фалширмјегери (немачки падобранци) претрпели тако велике жртве да је Врховна команда Вермахта обуставила ваздушне операције до краја рата. Неки историчари такође сматрају да је немачко преусмеравање ресурса на Балканско полуострво одложило покретање инвазије на Совјетски Савез за критични месец, што се показало катастрофалним када Немачка војска није успела да заузме Москву.
Сама Грчка била је окупирана и подељена између Немачке, Италије и Бугарске, док су краљ и влада побегли у егзил у Египат. Прве покушаје оружаног отпора у лето 1941. угушиле су силе Осовине, али Грчки покрет отпора поново је започео 1942. године и енормно порастао 1943. и 1944. године, ослобађајући велике делове планинске унутрашњости земље и везујући значајне снаге Осовине. Међутим, политичке тензије између група Отпора резултирале су избијањем грађанског сукоба између њих крајем 1943. године, који се наставио до пролећа 1944. Грчка влада у егзилу такође је формирала своје оружане снаге, које су служиле и бориле се заједно са Британцима у северној Африци, Италији и Блиском истоку. Допринос грчке морнарице и трговачке морнарице био је од посебне важности за Савезнике.
Континентална Грчка је ослобођена у октобру 1944. године повлачењем Немачке пред надирућом Црвеном армијом, док су се немачки гарнизони задржали на Егејским острвима до краја рата. Земља је била опустошена ратом и окупацијом, а њена економија и инфраструктура биле су уништене. Грчка је претрпела више од 400.000 жртава током окупације, а јеврејска заједница у земљи је готово потпуно истребљена у Холокаусту. Међутим, до 1946. године избио је грађански рат између снага конзервативне владе и левичарске гериле, који је трајао до 1949. године.
Грчко-италијански рат
thumb|200px|Грчке трупе током италијанске пролећне офанзиве.
Италијанску инвазију из Албаније 28. октобра 1940, након малих почетних добитака, зауставила је одлучна одбрана грчких снага у биткама на линији Елаја–Каламас и планине Пинда. Неспремност Бугарске да нападне Грчку, као што су се Италијани надали, омогућила је грчкој Врховној команди да пребаци већи део мобилизационих дивизија намењених македонском фронту, где су имали кључну улогу у грчкој контраофанзиви, покренутој 14. новембра. Грчке снаге прешле су границу са Албанијом и заузимале град за градом, упркос суровој зими, неадекватним залихама и италијанској ваздушној надмоћи. До средине јануара, грчке снаге окупирале су четвртину Албаније, али офанзива је застала пре него што је постигла свој циљ, луку Валону.
Ова ситуација је подстакла Немачку да прискочи у помоћ свом савезнику. Међутим, према Стокингсу и Хенкоку, Хитлер никада није желео да се меша на Балкан. Они у својој књизи, Свастика над Акропољем (2013) тврде да је инвазија на Грчку имала више везе са "невољним одговором на британску умешаност " него са помагањем Италији. У последњем покушају враћања италијанског престижа пре немачке интервенције, 9. марта 1941. године покренут је противнапад на кључни сектор Клисуре, под Мусолинијевим личним надзором. Упркос масовним артиљеријским бомбардовањима и запошљавању неколико дивизија на уском фронту, напад није успео да напредује и прекинут је после скоро две недеље.
Али до 13. априла, италијански фронт у Албанији коначно се почео кретати, подстакнут општим италијанско-немачким заједничким нападом. Грци су пружили снажну одбрану, енергично се борећи. Међутим, неколико дана касније, били су принуђени да се повуку, изгубивши већи део своје тешко стечене албанске територије. Италијанске јединице ушле су у равницу Корче, али иако су Грци минским пољима и блокадама путеве покушавали да успоре пролазак на грчку територију, Италијани су једноставно сишли са својих камиона и наставили напредовање бициклима. Грчка епирска војска је, међутим, била исцрпљена, док је „италијанско напредовање представљало само држање корака за пораженим непријатељем у повлачењу."Owen Pearson, Albania in the Twentieth Century, A History: Volume II: Albania in Occupation and War, 1939-45, 2006, p. 142.
center|frameless|upright=1.1 center|frameless|upright=1.1 Италијанска инвазија и почетна грчка контраофанзива 28. октобра - 18. новембра 1940 Грчка контраофанзива и пат позиција 14. новембра 1940. - 23. априла 1941
Немачка инвазија
thumb|200px|left| Немачка артиљерија гранатира Метаксасову линију
Дуго очекивани немачки напад (немачки: Unternehmen Marita) започео је 6. априла 1941. године и против Грчке и против Југославије. Настала „битка за Грчку“ завршена је падом Каламате на Пелопонезу 30. априла, евакуацијом експедиционих снага Комонвелта и потпуном окупацијом грчког копна од стране Осовине.
Почетни напад уследио је на грчке положаје на "Метаксасовој линији" (19 утврђења у источној Македонији између планине Белес и реке Нестос и још 2 у западној Тракији). Започет је са бугарске територије уз подршку артиљерије и бомбардерских летелица. Отпор тврђава под вођством генерала Константиноса Бакопулоса био је истовремено храбар и одлучан, али на крају узалудан. Брзи колапс Југославије омогућио је 2. оклопној дивизији (која је кренула из долине Струмице у Бугарској, напредовала кроз југословенску територију и кренула ка југу дуж долине реке Вардар (грчки: Аксиос)) да заобиђе одбрану и заузме витални лучки град Солун 9. априла. Као резултат, грчке снаге у саставу тврђава (Војни одсек Источне Македоније, ТСАМ) биле су одсечене и добиле су дозволу за предају од стране грчке Врховне команде. Предаја је завршена сутрадан, 10. априла, истог дана када су немачке снаге прешле југословенско-грчку границу у близини Лерина у западној Македонији, пошто су сломиле било какав отпор у јужној Југославији. Немци су 11./12. априла пробили одбрамбене положаје Комонвелта (2 див. и 1 арм. бриг.) и Грка (2 див.) у пределу Церова и кренуле на југ и југозапад.
Док су потискивали Британце према југу, покрет за југозапад угрозио је задњи део главнине грчке војске (14 дивизија), која је била окренута ка Италијанима на албанском фронту. Војска је са закашњењем почела да се повлачи према југу, прво североисточни бок 12. априла, и коначно југозападни бок 17. априла. Немачко напредовање ка Костуру 15. априла, међутим, ситуацију је учинио критичном, претећи да пресече повлачење грчких снага. Генерали на фронту почели су да истражују могућности капитулације (само Немцима), упркос инсистирању Врховне команде да настави борбу за покривање британског повлачења.
У том случају, неколико генерала под вођством генерал-потпуковника Георгиоса Цолакоглуа побунило се 20. априла и преузело ствари у своје руке. Потписали су протокол о предаји са командантом Телесне гарде Адолфа Хитлера код Мецова истог дана. Уследила је друга у Јањинама следећег дана (са италијанским представништвом овог пута) и последња у Солуну између три стране 23. априла. Истог дана у Атини, генерал-потпуковник А. Папагос поднео је оставку на место врховног команданта, док су краљ и његова влада кренули на Крит. Отприлике у исто време снаге Комонвелта заузеле су последње упориште код Термопила пре њиховог коначног повлачења у луке Пелопонеза ради евакуације на Крит или Египат. Немачке трупе заузеле су мостове на Коринтском каналу, шле у Атину 27. априла и до краја месеца довршиле окупацију копна и већине острва, заједно са Италијанима и Бугарима.
Битка за Крит
Једина грчка територија која је до маја 1941. остала слободна било је велико и стратешки важно острво Крит, које је држао велики, али слаби савезнички гарнизон који се састојао првенствено од борбено оштећених јединица евакуисаних са копна без њихове тешке опреме, посебно транспортних возила. Да би је освојила, немачка врховна команда припремила је операцију Меркур (немачки: Unternehmen Merkur), прву ваздушну операцију масовних размера у историји.
Напад је започет 20. маја 1941. године. Немци су падобранцима и једрилицама напали три главна аеродрома на острву, у северним градовима Малемеу, Ретимнону, и Ираклиону. Немци су наишли на тврди отпор Британаца, Аустралијанаца, Новозеланђана и преосталих грчких трупа на острву, као и локалних цивила. На крају првог дана није постигнут ниједан од циљева.
Током следећег дана, међутим, делимично погрешном комуникацијом и неуспехом савезничких команданата да схвате ситуацију, аеродром Малеме на западу Крита заузет је од стране Немаца. Са обезбеђеним аеродромом Малеме, Немци су брзо заузели остатак западне стране острва. Уследили су озбиљни британски поморски губици услед интензивних немачких ваздушних напада око острва. После седам дана борби савезнички команданти схватили су да победа више није могућа. До 1. јуна, савезничка евакуација Крита је завршена и острво је било под немачком окупацијом. У светлу великих губитака које је претрпела елитна 7. падобранска дивизија, Адолф Хитлер забранио је даље велике ваздухопловне операције. Генерал Курт Штудент назвао је Крит "гробљем немачких падобранаца" и "катастрофалном победом."
Непосредно након пада Крита, генерал Штудент је започео талас одмазде против локалног становништва (Кондомари, Аликјанос, Канданос, итд.). Одмазде су вршене брзо, изостављајући формалности и од стране истих јединица са којима су се суочили мештани. Крићани су врло брзо формирали групе отпора и у сарадњи са британским агентима СОЕ почели су са узнемиравањем немачких снага са значајним успехом до краја рата. Као резултат, настављене су масовне репресалије над цивилима током читаве окупације (Ираклион, Вијанос, Кали Сикија, Каликратис, Дамаста, Кедрос, Аногеја, Малатирос, итд.).
Окупација Грчка влада је 2006. године тврдила да је грчки Отпор убио 21.087 војника Осовине (17.536 Немаца, 2.739 Италијана, 1.532 Бугара) и заробио 6.463 (2.102 Немца, 2.109 Италијана, 2.252 Бугара), уз смрт 20.650 грчких партизана и непознати број заробљених.Council for Reparations from Germany, "Black Book of the Occupation" (in Greek and German), Athens 2006, p. 125-126. Archived from the original (PDF) on March 31, 2014. Retrieved May 25, 2019. Према немачким десетодневним извештајима о погинулим у рату, 1944.,BA/MA RW 6/547-548, 6/555, 6/557, 6/559. The figures are available online. немачка војска на терену имала је 8.152 мртвих, 22.794 рањених и 8.222 несталих на југоистоку (Грчка и Југославија) између 22. јуна 1941. и 31. децембра 1944. Према месечним извештајима о жртвама,BA/MA RW 6/547, 6/548. Copies of the reports are available online губици немачке војске на истој ратној позорници између јуна 1941. и децембра 1944. били су 16.532 мртвих (од 1.6.1941. до 31.12.1944.), 22.794 рањених и болесних (од 22.6.1941. до 31.12.1944.) и 13.838 несталих (од 1.6.1941 до 31.12.1944). Највише немачких жртава на југоистоку догодило се у Југославији.Basil Davidson, Partisan Picture, The Sixth Offensive Немачка комисија за ратне гробове одржава два немачка гробља на грчкој територији, једно у Малемеу на Криту са 4.468 гробова (углавном из битке за Крит) и друго у Дионисос-Рапендози, на коме почива око 10.000 мртвих пребачених из целе Грчке, осим Крита.