Петар Добровић (Печуј, 14. јануар 1890 — Београд, 27. јануар 1942) био је српски сликар и политичар. Један је од водећих представника модернизма југословенске уметности између два светска рата. Као представник српског колоризма, био је познат по портретима и пејзажима. У раним годинама био је импресиониста и кубиста. Писао је и ликовну критику.

Био је председник мале, краткотрајне српско-мађарске Барањско-бајске Републике која је проглашена 14. августа 1921. Убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.

Биографија мини|Галерија Петра Добровића, Београд Српска породица Добровића потиче из Славоније, из Дарувара која се преселила у Нађкањижу где је бавећи се продајом стоке стекла велики углед и богатство. Овде је рођен и отац Петра Добровића. Добровићева мати, Ирена Хајдл, била је немачког порекла, рођена је у барањском градићу Шиклошу.

Петар Добровић је имао три брата: Николу, значајног српског архитекту, Стевана и Ђоку. Стеван и Ђока су уписали војну кадетску школу у Печују чији је питомац у то доба био и Мирослав Крлежа, каснији познати хрватски писац. Од тада датира и Добровићево познанство са Крлежом.

Петар Добровић је матурирао у печујској гимназији у којој су професори били из католичког реда цистерцита. Као гимназијалац доживео је многе непријатности. Често је нападан због своје српске народности. Тако је 1903. године гимназијски професор Абел Бузаши због убиства краља Александра Обреновића и његове супруге Драге, Добровића називао „српским убицом краљева“. После завршетка гимназије Добровић 1907 — 1908. године похађа скулпторски одсек Занатско-уметничке школе у Будимпешти, потом од 1909. до 1911. и тамошњу Ликовну академију. Професори су му познати уметници конзервативних схватања Еден Бало и Тивадар Земплењи. Касније ће на његово сликарство утицати Карољ Ференци.

Први пут је излагао 1911. године у Музеју лепе уметности у Будимпешти - „Мучарњок“. Од исте године, па све до избијања Првог светског рата боравио је у Паризу где је, између осталих, упознао и вајара Ивана Мештровића.

У међувремену објављује своје графике у угледним мађарским часописима и листовима као „Тет“ (мађ.Tett), „Ма“ (мађ. Ма у преводу „Дан“) и „Њугат“ (мађ. Nyugat у преводу „Запад“).

У недељу, 20. маја 1918. у Печују се побунио 6. Новосадски пук. Оружаном сукобу се прикључио и темпераментни Петар Добровић који је због тога касније затворен.

После завршетка Првог светског рата, 14. новембра 1918. српска војска је запосела Барању и Бачку. Долазак српске војске у Печуј Добровић је дочекао са великим одушевљењем. Једно време је радио као преводилац нове власти. Добровић је био велики поборник идеје да се Печуј, Барања и Бачка у целини припоје Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Био је председник мале, краткотрајне српско-мађарске Барањско-бајске републике која је проглашена 14. августа 1921. године и која је трајала до 21. августа 1921. Као председник младе републике Добровић на челу делегације 16. августа креће у Београд где га прима премијер Никола Пашић који му одмах саопштава да Краљевина СХС није заинтересована за очување Барањско-бајске републике. Добровић се никада више није вратио у свој родни Печуј. Од тада се настанио у Београду.

Петар Добровић је био у веома добрим односима са српским књижевницима Вељком Петровићем и Милошем Црњанским.

Студије сликарства започео је у Будимпешти, а наставио у Паризу. Био је од 1923. до 1925. године професор Уметничке школе у Београду. Године 1934. оснива и води вечерњи течај фигуралног цртања на Коларчевом народном универзитету. Један је од оснивача београдске Државне уметничке академије, (касније Академије ликовних уметности), 1937. године од када је постао и њен професор.

Од 1911. излагао је на бројним колективним изложбама у земљи и Европи, између осталих у Паризу, Будимпешти, Прагу, Београду, Дубровнику и Венецији. Прву самосталну изложбу имао је у родном Печују 1913. Био је члан и један од оснивача Уметничке групе „Облик“ 1926. године. мини|Петар Добровић, Млини на југу, 1936.

Петар Добровић се 1925. године венчао са Олгом Хаџи из Новог Сада са којом је имао сина Ђорђа.

Двадесетих и тридесетих година 20. века Добровић живи и ради на релацији Београд - Париз. Једно време је боравио у Холандији и у Италији. На Азурној обали слика са својим пријатељем Миланом Коњовићем. Године 1934. био је један од оснивача часописа „Данас“. Године 1940. се повлачи на Хвар, где слика пејзаже, а 1941. са породицом се враћа у Србију и склања се у Гроцку.

Умро је за време немачке окупације Београда у Другом светском рату у лифту зграде у Улици краља Петра 36, где је становао током једне рације која га је затекла на улици на Савиндан 1942. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Сликарска заоставштина и документација о раду Петра Добровића чува се у Галерији „Петар Добровић“ у Београду.

Сликарство Сликарки опус Петра Добровића налази се у самом средишту српског модернизма, а зенитни део је историографски код многих теоретичара постављен у четврту деценију прошлог века, тачније у онај део који је припадао колористичком експресионизму. Хедонистичко сликарство коме је изнад свега био привржен, одвело га је према изузетном богатству хроматске палете, колико и према блиставом светлу које се прелива у пуном интензитету преко његових платана. Већ на самом почетку бављења ликовном уметношћу, Добровић је чврсто постави форму, а тиме и композицију у сликама. Та почетна блискост реализму није му сметала да облик ослободи непотребних елемента, и да уместо њих унесе кратке бојене и валерске пасаже који су давали довољно неопходних визуелних података да се лако уоче главне ликовне и формалне особине његовог сликарског језика. Помало кубизоване сликовне представе из тог првог периода данас се виде као логична најава каснијег говора експресивних и колористичких језичко-пластичких особености. Медитерански пејзаж, маслињаци, воће, море, нага тела, само су биле погодне теме на којима је показао шта сликарство може да буде ако се изражава бојом и светлом. Велики опус Петар Добровић је оставио и у портретској уметности у коме је сачинио бројне анализе и карактеролошке студије које спадају међу највреднијим у српско уметности прве половине двадесетог века.

Наслеђе Галерија „Петар Добровић“ у Београду баштини и старе се о Добровићевој заоставштини и опусу од 1407 дела, од којих је 20 радова других уметника.

Године 2021. отворена је реновирана Галерија, у Улици краља Петра 36 на четвртом спрату.

Његов опус обрађен је у књизи Документација о стваралаштву Петра Добровића (1998).

Самосталне изложбе мини|десно|Петар Добровић, Улица у Амстердаму, 1931. мини|десно|Петар Добровић, Госпођа Олга Добровић, 1938. 1912–Просторије Женског друштва, Печуј 1919–Салон „Улрих“, Загреб, Градска кућа, Нови Сад 1920–Друга београдска гимназија, Београд 1921–Сала „Станковић“, Београд 1924–Salon Manes, Prag 1925–Салон Галић, Сплит 1927–Зграда Берзе, Нови Сад 1928–Велика сала Жупаније, Сомбор, Друштво за унапређење науке и уметности, Сала Народног касина, Осијек, Умјетнички павиљон, Загреб 1929–Умјетнички салон Шира, Загреб, Свечана сала Новосадске музичке гимназије, Нови Сад 1930–Уметнички павиљон, Београд 1931–Pulhri Studio, Prag, Kunstring, Roterdam, Kunstzalen A. Mak, Amsterdam 1932–Denisuv Institut, Prag 1933–Француски клуб, Београд 1934–Салон Улрих, Загреб. Француски клуб, Београд 1936–Француски клуб, Београд 1937–Дворана Матице српске, Нови Сад 1940–Уметнички павиљон, Београд

Постхумне 1955–Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд 1974–Музеј савремене уметности, ретроспектива, Београд, Галерија „Петар Добровић“, Београд, Модерна галерија, Љубљана 1981–Галерија Факултета ликовних уметности, Београд 1983–Галерија „Петар Добровић“, Београд 1985–Галерија Ликовних умјетности, Београд 1990–Музејски простор, ретроспектива, Загреб, Галерија Матице српске, Нови Сад, Народни музеј, Београд, Museum Janus Panonius, Pečuj 1999–Галерија „Петар Добровић“, Београд, Галерија Матице српске, Нови Сад 2001–Галерија „Петар Добровић“, Београд

Галерија

Критике

1914–Размишљања, Az Alföld, јануар, стр. 43–44, Будимпешта 1914–О изложбама, Az Alföld, април, бр. стр. 108–110, Будимпешта 1919–Поводом изложбе југословенских уметника у Паризу 1919. године, Дан, 1. август, бр. 3, год. I, стр. 41–44, Београд-Нови Сад 1919–Сликарски правци XIX и XX века, Дан, 1-15. новембар, бр. 9-10, Београд-Нови Сад 1921–Изложба Боривоја Стевановића и Драгомира и Арамбашића, Српски књижевни гласник, 16. октобар, стр. 312–314, Београд 1921–Изложба Емануела Видовића. Изложба Јована Бијелића, Петра Добровића, Сиба Миличића, Српски књижевни гласник, 16. новембар, бр. 6, стр. 462–467, Београд 1922–Милутиновић и Стојановић, Политика, 5. новембар, Београд 1924–Југословенска уметност, Lidové noviny, 2. јануар, Брно-Праг 1927–Педесет и две Реноарове слике. Актови - цвеће - деца, Pariser Deutsche Zeitung, 13. март, Париз 1927–Кроз ликовне галерије. Fujita - Survage - Flandrin - Deshayes - Weich, Pariser Deutsche Zeitung, 27. март, Париз 1927–Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 3. април, Париз 1927–Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 10. април, Париз 1927–Фовисти, Pariser Deutsche Zeitung, 24. април, Париз 1927–Salon des Tuileries, Pariser Deutsche Zeitung, 1. мај, и 8. мај, Париз 1927–Самостална изложба Othona Frieza, Pariser Deutsche Zeitung, 8. мај, Париз 1927–Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 15. мај, Париз 1927–Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 22, мај, Париз 1927–Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 29, мај, Париз 1927–Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 12, јун, Париз 1927–Кроз ликовне галерије, Pariser Deutsche Zeitung, 19, јун, Париз 1927–О уметничком гледању, Нови Сад, бр. 39, стр. 7–9, Нови Сад 1928–Изложба Ивана Радовића, Политика, 18. фебруар, Београд 1929–Уметност двадесетог века, Отаџбина, 14. децембар, Нови Сад 1932–У одбарну наше ликовне уметности, Време, 24. октобар, Београд 1937–Сликар Иво Еторе, Политика, 9. децембар, Београд 1939–Сезан, Печат, бр. 7., септембар, стр. 69–72, Загреб

Види још Списак српских сликара Уметничка група Облик Васа Поморишац Петар Палавичини Бранко Поповић (сликар) Јован Бијелић Сава Шумановић Живорад Настасијевић Зора Петровић Иван Радовић

Референце

Литература

Сто најзнаменитијих Срба (Београд-Нови Сад, 1993) Angyal Endre: Petar Dobrović az ember, művész és politikus (Pécs, 1968) - у преводу „Петар Добровић човек, уметник и политичар“ Документација Музеја савремене уметности, Београд Архив САНУ, Београд Ликовне критике Петра Добровића у Pariser Deutsche Zeitnug, Зборник Матице српске, бр. 19, (сепарат), приредила Олга Добровић, 1983, Нови Сад Документација о стваралаштву Петра Добровића I-III, приредила Олга Добровић, Галерија Матице српске, 1998 — 2002, Нови Сад Петар Добровић, монографија, Просвета, 2003, Београд

Додатна литература

1919 Вељко Петровић, пред. кат., Градска кућа, Нови Сад*1920 Милош Црњански, Пред изложом Петра Добровића, Демократија, 15. јануар, Београд 1920 Тодор Манојловић, Петар Добровић, Мисао, 1. фебруар, pp. 547–554, Београд 1921 Растко Петровић, Изложба Бијелића, Добровића и Миличића, Радикал, 9. новембар, Београд 1921 Бранко Поповић, У славу једних и других, Српски књижевни гласник, 1. и 16. децембар, Београд 1921 Мирослав Крлежа, Маргиналије уз слике Петра Добровића, Савременик, бр. 4, pp. 193–205, Загреб 1924 Густав Крклец, Сликар Петар Добровић, Покрет, 9. фебруар, бр. 2, pp. 24–25, Београд 1927 Михаило С. Петров, Изложба Петра Добровића, Видовдан, 27. новембар, бр.4, Нови Сад 1929 Милан Кашанин, Изложба слика Петра Добровића, Летопис Матице српске, бр. 3, pp. 466, Нови Сад 1930 Бранко Поповић, Три уметничка фанатика, пред. кат., Уметнички павиљон, Београд 1933 Растко Петровић, Петар Добровић слика..., Политика, 28. октобар, Београд 1934 Растко Петровић, Сликарство Петра Добровића, Политика, 12. децембар, Београд