Јевреји у Словачкој као антисемитска нација пореклом са Блиског истока, на територију Словачке дошли су као компактна верска заједница, која се у средњем веку сви више ширила из своје домовине по целом свету. Први Јевреји дошли су на територију данашње Словачке заједно са римским легијама у 1. веку, док први извештаји о јеврејским трговцима датирају из 10. века.
Јевреји у Словачкој припадају ашкенаском становништву, јер њихови преци потичу из средње и источне Европе. Ова популација је сачувала своју културни идентитет и специфично обичајно верско право, минхаг, све до холокауста. Њихов језик је углавном био јидиш. Строго поштовање језика и верских правила јудаизма довело је до издвајања и изолације Јевреја због етничких, верских и културних разлика.
У 1930. године број становника на територији Словачке који су се пријавили јеврејској верској заједници био је 136.737, а према попису из 2011. године преостало их је 1.999. На то је највише утицао холокауст и депортација Јевреја у Другом светском рату након којих је у избеглиштву и логорима живот изгубио велики број словачких Јевреја.
Почеци насељавања и развоја јеврејских заједница (11—19. век) Историја јеврејског становништва на територији данашње Словачке најбоље се може разумети ако се сагледава у односу на Словаке, Мађаре, Немце, Пољаке, Русине и друге народе овог традиционално мешовитог региона, као и на мађарски, чехословачки и словачки државни систем коме су Јевреји припадали. Децентрализовани карактер територије и значај њених регионалних посебности снажно су утицали на развој јеврејске заједнице, помажући у обликовању широког спектра верских, културних и политичких опредељења током њене историје.
Иако постоје докази о јеврејској миграцији на територију данашње Словачке из Чешке, Аустрије и Немачке у 11. веку, коју је пратило оснивање прве јеврејске заједнице у Братислави (Прессбург, Позсони) крајем 13. века, миграција и насељавање у 17. и 18. века имало је најзначајнији утицај на даљи развој јеврејске заједнице. Охрабрени мађарском аристократијом, Јевреји који су се досељавали у северну Мађарску из Моравске, Галиције и Буковине и Доње Аустрије имали су тенденцију да се насељавају близу граница држава из којих су дошли и да одржавају верске, културне и језичке везе са јеврејским заједницама широм друге стране границе.
Значајан раст и побољшање социјалног и економског положаја јеврејског становништва током 19. века био је у великој мери резултат реформи верске толеранције које је донео Јозеф II. (Systematica Gentis Judaicae Regulatio), 1783. Братислава је постала седиште мађарског јеврејског православља под вођством чувеног рабина Мосхе Сцхреибера, познатог као Цхатам Софер (1762—1839), који је служио као рабин у Братислави од 1806. године до своје смрти. Основао је утицајну јешиву и из Братиславе водио традиционалистичку борбу против брзог ширења верске реформе. У 1868. години, годину дана након уставног компромиса (Аусглиецх), Јевреји у Мађарској су се поделили на фракције Неолог (мађарска реформа), православне и статус кво, услед нерешеног сукоба који је произишао из јеврејског конгреса у Будимпешти који је организовала влада. Већина јеврејских заједница у северној Мађарској биле су православне, мада је било важних неолошких јеврејских заједница у Братислави и Кошицама (Касцхау, Касса).
Спишски Јевреји мини|Рабин Акива Софер је 1913. године у Братислави дочекао цара Франца Јозефа Долазак Јевреја у источне делове Словачке започео је у раном средњем веку. Није их било много и нису могли формирати велике заједнице. У већем броју населили су тек у 18. веку, али их је у Спишу било мање него у другим источно-словачким регионима. То је омогућено прогласом о толеранцији Јозефа II. (Systematica Gentis Judaicae Regulatio), којим је уклоњена нетолеранција и верска дискриминација Јевреја. Једини услов у овом акту био је да Јевреји своја изворна јеврејска имена промене у немачка, о чему се старао рабин задужен да води матичне књиге рођених и умрлих.
По доласку у Спиш, Јевреји су почели су да оснивају нове заједнице, удружују се у верске заједнице и сходно томе граде молитвене домове, оснивају јеврејске школе и јеврејска гробља.
Јевреји из пољске Шлеске који су дошли на територију северног Спиша, кренули су из Кракова, Старе Њубовне и Спишке Старе Вес, наставили долином реке Попрад стигли до централног Спиша и до долине Хњилецка.
Немачки предузетници, који су до тада доминирали послом у Спишу, опирали су се јеврејској конкуренцији, која је аристократским породицама омогућавала изнајмљивање пабова, дестилерија, пивара, финансирање предузећа итд. Немцима је у томе помогла привилегија Нонтолерис Јудеорум и право да спрече јеврејско насељавање које је мање од седам миља од града. То је приморало Јевреје да се населе на периферији или у ближим селима, на пример, у Маркусовце, Смижани, Будковцеи, а своју робу продавали су на сајмовима у Спишска Нова Вес.
У Замагурију је центар јеврејске заједнице била Спишска Стара Вес, у којој до 1801. године није било Јевреја, а десет година касније било их је 49. Први познати рабин Јоел Блоцх, водио је јеврејску матичну службу у овом граду на хебрејском. У матичним књигама он је евидентирао обрезивања, смрт, рођење и венчање.
Временом Хунцовце је постало средиште друштвеног, верског и економског живота у Спишу. У њему су се насељавале јеврејске породице почев од 1725. до 1730. године и с почетка 19. века. Они су чинили 34% становништва села, тако да је 1817. године било 852 Јевреја (или 252 јеврејске породице) или 1.301 особа у целом Спишском крају. У селу су саградили синагогу и трговали платном и вуном.
С почетка 19. века постоји релативно добар коегзистенција Јевреја и хришћана. На то указује податак да се гробница првог јеврејског рабина свих спишовских Јевреја, Саламона Перлстеина (1827—1869), налазила у једноставној цигленој крипти на локалном гробљу.
Током 1840. посебним декретом Мађарска је донела одлуку да се Јевреји могу без ограничења бавити трговином, занатима, али и књижевношћу, науком и слободно се кретати по земљи, ма где се населили, осим по рударским градовима.
Ипак, градови у Спишу одупрли су се насељавању Јевреја и тако је само Хунцовце остало главно седиште јеврејске заједнице и центар образовања.
После 1840. године, јеврејска школа Хунтс промовисана је у Ввишу јеврејску школа - јешиву, која је била једна од најпознатијих јеврејских рабинских школа. За то је био заслужан рабин Самуел Росенберг, аутор опсежног дела Самуел Спринг (Беир Сзмуеил) о новом погледу на ритуално купатило у микве. Дело је објављено тек након његове смрти 1923. године. Школа је образовала стотине нових рабина.
Почетком 19. века Јевреји из Хунцовца почели су да оснивају нове радње у Кежмароку, али то није било лако. Град се опирао њиховом насељавању и зато су Јевреји морали напустити град увече и вратити се у оближње Хунцовце.
Због лошијих услова живота сиромашније породице напуштале су Хунцовице и потражиле нове домове у Спишу и населили се у Пављани и Спишком Подхрадју (које је од 1853. године било седиште јеврејске матичне службе).
Од друге половине 19. века Јевреји су долазили у Спишску Нову Вес и у њој заузимали важније положаје у друштвеном животу и у јавној управи. Јевреји су у овом граду одиграли важну улогу у слободним професијама. Сеобу је помогао завршетак пруге Кошице-Бохумин. Ово је омогућило важнијим Јеврејима да се преселе у град, а железница им је омогућила профитабилније пословање, тако да је 1890-тих у Спишкој Новој Веси живело 400 Јевреја. Град је постао седиште рабината. Први рабин био је Арон Краусз, који је био на челу рабината од 1899. до 1929. године. Дугогодишњи председник верске заједнице и један од њених оснивача био је Шимон Полак. Он је у граду је основао трговину мешовитом робом, био је суоснивач Роботницка спорителна и био је значајно укључен у изградњу синагоге која је освећена 1899. године, а завршена 1900. године. Била је то највећа синагога у Спишској жупи. У синагоги је постојала јеврејска школа. Јевреји у граду заузели су одлучне ставове и стекли одговарајуће друштвено признање. Били су власници пилане, пословали су у хотелијерству и финансијама. Основали су штампарије, новине, модерне производне погоне. Организовали су добротворне активности, бавили се физичким васпитањем и удружењима младих. Међу важнијим породицама биле су породица Клеиберг, породица Полак, породица Еицхлер, породица Сапирер, породица Зинер и друге. Године 1905 Јевреји су постали и пуноправни чланови књижевног друштва израелског Мигиар Иролдалми Тарсулата са националним делокругом. Јевреји су припадали градској елити.
Ортодоксни Јевреји Јеврејске верске заједнице у Спишу остале су углавном ортодоксне, тако да је 1905. године, донет нови статут за ортодоксне јеврејске заједнице који је био одобрен. Леополд (Лемл) Спитзер, који је дошао из Врбове (1908 - октобар 1944), постао је главни рабин.
Спишко Подхрадје је постао центар ортодоксних чланова верских заједница у Кромпахи, Гелњице, Смолњик, Маргецани, Јакловце, Маркушовце, Спишке Влахи, малој заједници у Спишска Нова Вес и Левоча.
Историјски услови на тлу Словачке у 20. веку Територија данашње Словачке обухватала је северни регион Краљевине Мађарске од једанаестог века до распада Аустроуарске монархије после Првог светског рата, када је постала део Чехословачке.
Словачки јеврејски идентитет први пут се појавио након Првог светског рата као резултат прегруписавања јеврејског становништва на територији нове државе Чехословачке. Иако би Чехословачка била најповољније окружење за Јевреје у међуратној источно-централној Европи, шок распадом Монархије и насиље усмерено против јеврејске имовине које је пратило промену режима отежало је транзицију. Уз владину подршку јеврејској националности као новој категорији националне припадности подржала је већина Јевреја у Словачкој, а јеврејски национални покрет тежио је обједињавању расцепканог јеврејског становништва по националним линијама.
Емиграциони ционизам на простору Чехословачке ојачао је 1930-тих година како су се појачавао антисемитизам и напор за оснивање словачке националне аутономије.
Минхенски споразум из септембра 1938. довео је до брзог распада Чехословачке и успостављања клерофашистичке словачке државе коју је предводио монсињор Јозеф Тисо. У марту 1939. Јевреји у словачкој држави настојали су да избегну депортације започете у марту 1942. бежећи у Мађарску, која је сада обухватала јужне делове бивше словачке територије додељене Мађарској Бечком арбитражом новембра 1938. Депортације из Словачке су се одвијале између 25. марта и 20. октобра 1942, а затим су настављене од 30. септембра 1944. до 31. марта 1945. Депортације са територија припојених Мађарској на основу бечке арбитраже догодиле и у мају и јуну 1944. године, након немачке окупације земље у марту 1944. Приближно 105.000 словачких Јевреја или 77% њихове предратне популације умрло је током рат, Словаци су их оптужили да су Мађари, а Мађари да су присталице Чехословачке против мађарских интереса.
Од приближно 30.000 Јевреја који су боравили у Словачкој након завршетка рата и обнове Чехословачке, хиљаде Јевреја емигрирало је у новостворену државу Израел, у Сједињене Америчке Државе, Канаду, Аустралију и друге земље након успостављања Чехословачке.
У саставу Чехословачке, Словачка је била до распада државе и мирног разграничења 1993. године, осим у годинама Другог светског рата, када је функционисала као посебна словачка држава под патронатом нацистичке Немачке.
Јеврејска заједница данашње Републике Словачке (која броји мање од 2.000 припадника) настоји да се опорави и сачува историју којој прети нестанак уништавањем предратне јеврејске заједнице током Холокауста и тишином Словачке власти у време комунистичке ере. Увод у холокауст мини|Синагога у Злину 1931.