Депортације Јевреја из Словачке 1938.

Депортације Јевреја из Словачке 1938. назив је за организовану акција спроведена од 4. до 7. новембра 1938. године, када је хиљаде Јевреја депортовано из Словачке у ничију земљу на словачко-мађарској граници. Иако су претходна истраживања холокауста у Словачкој била углавном повезана са периодом постојања словачке државе, најновија истраживања, показала су да се већ у периоду словачке аутономије, непосредно након Бечке арбитраже, у Словачкој догодила прва значајнија интервенција против јеврејске заједнице у новембру 1938. године, када је аутономна влада извршила депортацију више од 7.500 Јевреја из Словачке.

Све је почело после мађарских територијалних добитака на Првој бечкој арбитражи одржаној 2. новембра 1938. године, када су словачки Јевреји оптужени су за фаворизовање Мађарске у спору између ове две земље. Уз помоћ Адолфа Ајхмана, лидери Словачке народне партије планирали су депортацију, коју су извели локална полиција и гарда Хлинка. Судбоносна наређења односила су се како на Јеврејима који су били сиромашни тако и на оне који нису имали словачко држављанство, што је резултовало хаосом.

Многи депортовани Јевреји успели су да се врате кућама у року од неколико дана, али више од 800 њих је месецима остало у шаторским камповима у близини Милославова (Аннамајор), Вељког Кира (Ниитранагикер) и Шаморина (Соморја) на ничијој земљи дуж границе. Неке групе су остале до јануара или фебруара 1939. године. Такође је и неколико стотина Јевреја депортовано из Мађарске у ничију земљу.

Током овог егзила Јевреји су били изложени зимском времену са мало или нимало склоништа, иако су им помогле јеврејске организације у Братислави.

Депортација је представљале фијаско за руководство Словачке народне партије, а овај чин је наружио репутацију земље у иностранству и узроковао одлив капитала престрашених Јевреја који су намеравали да емигрирају из Словачке.

Ова депортација представљала је уједно неку врсту припреме за много већу депортацију Јевреја током 1942. године, када су послати у гета и логоре за истребљење у од стране Немачке окупираној Пољској.

Предуслови 250px|мини|Синагога у Злину 1931. После Минхенског споразума из септембра 1938. године, Словачка је једнострано прогласила своју аутономију у саставу Чехословачке, али је изгубила значајну територију од Мађарске споразумом Прва бечка награда, потписаном у новембру. Следеће године, уз немачко охрабрење, владајућа етно-националистичка Словачка народна партија прогласила је независност од Чехословачке. Државна пропаганда кривила је Јевреје за територијалне губитке. Јевреји су били на мети дискриминације и узнемиравања, укључујући конфисковање имовине и предузећа. Искључење Јевреја из економије осиромашило је заједницу, што је охрабрило владу да их регрутује на принудни рад.

Пре 1939. Словачка никада није била независна земља; њена територија је хиљаду година била део Краљевине Угарске. [Introduction: Slovakia]. In Hutzelmann, Barbara; Hausleitner, Mariana; Hazan, Souzana (eds.). Slowakei, Rumänien und Bulgarien [Slovakia, Romania, and Bulgaria]. Die Verfolgung und Ermordung der europäischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933–1945 [The Persecution and Murder of European Jews by Nazi Germany 1933–1945] (in German). 13. На територији данашње Словачке документовано је седамнаест средњовековних јеврејских заједница. (PDF) (PhD thesis). Center for Jewish Studies Heidelberg. али значајно јеврејско присуство окончано је протеривањима после мађарског пораза у бици код Мохача 1526. године. Многи Јевреји су се досељавали у седамнаестом и осамнаестом веку. Јевреји из Моравске су се населили западно од планина Татре, формирајући Јевреје из Оберланда, док су се Јевреји из Галиције населили источно од планина, формирајући посебну заједницу (Унтерландер Јевреји) под утицајем хасидизма. Због раскола у мађарском јеврејству, заједнице су се средином деветнаестог века поделиле на православне (већину), Status Quo (мађарске јевреје) и више асимилиране неолошке фракције. Након јеврејске еманципације, завршене до 1896. године, многи Јевреји су усвојили мађарски језик и обичаје како би напредовали у друштву.

Иако нису били толико интегрисани као Јевреји Чешке и Моравске, многи словачки Јевреји преселили су се у градове и придружили се свим професијама; други су остали на селу, углавном радећи као занатлије и трговци. Јевреји су предводили економске промене деветнаестог века које су довеле до веће трговине у руралним областима; до краја века око 70 процената банкара и бизнисмена у словачким земљама били су Јевреји. [Introduction: Slovakia]. In Hutzelmann, Barbara; Hausleitner, Mariana; Hazan, Souzana (eds.). Slowakei, Rumänien und Bulgarien [Slovakia, Romania, and Bulgaria]. Die Verfolgung und Ermordung der europäischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933–1945 [The Persecution and Murder of European Jews by Nazi Germany 1933–1945] (in German). 13. Иако је нешто Јевреја подржавало словачки национализам, до средине 19. века антисемитизам је постао тема у словачком националном покрету, а Јевреји су означени као „агенти мађаризације“ и „најмоћнија потпора мађарској владајућој класи“, према наводима историчара Томаса Лормана. У западним словачким земљама избили су антијеврејски нереди у освит Револуције 1848; више нереда догодило се због Тисаесларове клевете у крви (убиство хришћанске деце како би се њихова крв користила у вршењу верских ритуала) 1882–1883. године. Традиционалном верском антисемитизму придружили су се стереотипни поглед на Јевреје као експлоататоре сиромашних Словака (економски антисемитизам) и национални антисемитизам: Јевреји су били снажно повезани са мађарском државом и оптужени да саосећају са мађарским на рачун словачких амбиција.Nižňanský, Eduard (2014). .

После Првог светског рата Словачка је постала део нове земље Чехословачке. Јевреји су живели у 227 заједница (1918. године), а њихова популација процењена је на 135.918 (1921. године). Анти-јеврејски нереди избили су након проглашења независности (1918–1920), иако насиље није било ни приближно озбиљно као у Украјини или Пољској. Словачки националисти повезали су Јевреје са чехословачком државом и оптужили их да подржавају чехословаштво. Оптужбе за клевете у крви догодиле су се у Тренчину и Шалавски Гемеру 1920. 1930-их је Велика депресија погодила јеврејске бизнисмене и такође повећала економски антисемитизам. [Introduction: Slovakia]. In Hutzelmann, Barbara; Hausleitner, Mariana; Hazan, Souzana (eds.). Slowakei, Rumänien und Bulgarien [Slovakia, Romania, and Bulgaria]. Die Verfolgung und Ermordung der europäischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933–1945 [The Persecution and Murder of European Jews by Nazi Germany 1933–1945] (in German). 13. Економска неразвијеност и перцепција дискриминације у Чехословачкој навели су велики део (око једне трећине) Словака да подрже конзервативну, етно-националистичку Словачку народну странку (Hlinkova slovenská ľudová strana: ХСЛС). ХСЛС је мањинске групе као што су Чеси, Мађари, Јевреји и Роми сматрала деструктивним утицајем на словачку нацију, и представљала је словачку аутономију као решење словачких проблема.. Странка је почела да потенцира антисемитизам крајем касних 1930-их, након таласа јеврејских избеглица из Аустрије 1938. и антијеврејских закона које су усвојили Мађарска, Пољска и Румунија.

Словачка независност мини|Административне регије Словачке државе (1939–1945) Минхенски споразум из септембра 1938. године уступио је Немачкој Судетску област, немачку регију чешког говорног подручја. ХСЛС је искористила политички хаос који је уследио да прогласи словачку аутономију 6. октобра. Јозеф Тисо, католички свештеник и лидер ХСЛС-а, постао је премијер словачке аутономне регије.Rajcan, Vanda; Vadkerty, Madeline; Hlavinka, Ján (2018). "Slovakia". In Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph R.; Hecker, Mel (eds.). Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany. Encyclopedia of Camps and Ghettos. 3. Láníček, Jan (2013). Czechs, Slovaks and the Jews, 1938–48: Beyond Idealisation and Condemnation. Католичанство, религија 80 посто становника земље, било је кључно за режим, јер су многе његове вође били бискупи, свештеници или световњаци. Под Тисовим вођством, словачка влада отворила је преговоре у Комарну са Мађарском у вези са њиховом границом. Спор су на арбитражу у Беч предале нацистичка Немачка и фашистичка Италија. Мађарска је 2. новембра награђена великим делом јужне Словачке, укључујући 40 посто словачке обрадиве земље и 270.000 људи који су се изјаснили за чехословачку националност.. In: Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph R.; Hecker, Mel (eds.). Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany. Encyclopedia of Camps and Ghettos. 3.

ХСЛС је учврстио своју моћ доношењем посебног акта, који омогућава забрањивање опозиционих партија, затварање независних новина, дистрибуцију антисемитске и анти-чешке пропаганде и оснивање паравојне гарде Хлинке. Странке за немачку и мађарску мањину биле су дозвољене под хегемонијом ХСЛС, а немачка странка формирала је Freiwillige Schutzstaffel (добровољни заштитни одред милиције). ХСЛС је затворио хиљаде својих политичких противника, али никада није изрекао смртну казну. Неслободни избори у децембру 1938. године резултирали су са 95 посто гласова за ХСЛС.

Словачка држава је 14. марта 1939. прогласила своју независност уз немачку подршку и заштиту. Немачка је анектирала и извршила инвазију на смањену чешку државу следећег дана, а Мађарска је заузела Карпатску Рутенију са немачким пристанком. Уговором потписаним 23. марта Словачка се одрекла великог дела своје спољне политике и војне аутономије у корист Немачке, у замену за граничне гаранције и економску помоћ. Није била ни потпуно независна ни немачка марионетска држава, већ је заузимала средњи статус. У октобру 1939. Тисо, вођа конзервативно-клерикалног огранка ХСЛС, постао је председник; Војтех Тука, вођа радикалног фашистичког крила странке, именован је за премијера. Оба крила странке борила су се за наклоност Немачке. Радикално крило странке било је пронемачко, док су конзервативци фаворизовали аутономију од Немачке; радикали су се ослањали на гарду Хлинке и немачку подршку, док је Тисо био популаран међу свештенством и становништвом.

Позадина Након Минхенског споразума, у којем је Чехословачки Судет припојила нацистичка Немачка, Словачка народна странка (ХСЛС) - видела је у томе корист и кроз словачку аутономије или независности - једнострано је најавила аутономију Словачке у оквиру Друге чехословачке републике.Rajcan, Vanda; Vadkerty, Madeline; Hlavinka, Ján (2018). "Slovakia". In Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph R.; Hecker, Mel (eds.). Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany. Encyclopedia of Camps and Ghettos. 3. ХСЛС је била етнонационалистичка странка, која је имала паравојно крило, гарду Хлинка. Пронацистичка немачка странка словачких Немца, такође је имала своје паравојно крило (нем.Freiwillige Schutzstaffel).

Јозеф Тисо, католички свештеник и вођа ХСЛС-а, постао је премијер словачке аутономне регије и под Тисовим вођством словачка влада отворила је преговоре у Комарну са Мађарском у вези са њиховом границом. Спор кроз арбитражу у Бечу водиле су нацистичка Немачка и фашистичка Италија. Мађарска је добила земљу у јужној Словачкој 2. новембра 1938. године, укључујући 40 посто обрадиве земље у Словачкој и 270.000 становника који су се изјаснили за чехословачку националност. Током 1. новембра, неколико Јевреја је ухапшено на про-мађарској демонстрацији у хотелу Карлтон у Братислави, агитујући да град буде припојен Мађарској. То је погоршало претходни антисемитски осећај ХСЛС-а и пружило ХСЛС изговор за акције против словачких Јевреја.Rajcan, Vanda (2018a). "Miloslavov". In Megargee, Geoffrey P.; White, Joseph R.; Hecker, Mel (eds.). Camps and Ghettos under European Regimes Aligned with Nazi Germany. Encyclopedia of Camps and Ghettos. 3. Ничија земља