Јован -{V}- Палеолог (; Дидимотика, 18. јун 1332) је био византијски цар (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391), син цара Андроника -{III}- (1328—1341) и царице Ане Савојске. Његову полувековну владавину обележили су унутрашњи сукоби, даље распадање централне власти у Византији, губитак великих територија, прелазак Османлија на Балканско полуострво заузимањем Галипоља 1354. године и њихова вазализација Византијског царства 1371. године. Био је ожењен Јеленом Кантакузин са којом је имао петоро деце, од којих су најзначајнији цареви Манојло -{II}- (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и Андроник -{IV}- (цар 1376—1379) и деспот Теодор -{I}- (1382—1407).
Јован V постао је цар са осам година, што је резултирало грађанским ратом између његовог намесника Јована VI Кантакузина и ривалског већа предвођеног његовом мајком царицом Аном Савојском, која је заложила крунске драгуље Венецији како би прикупила средства. Јован Кантакузин је признат за цара 1347. године, што се поклопило са доласком Црне смрти. Убрзо након тога, избио је још један грађански рат 1352. године, када је цар Јован V тражио помоћ од Србије против сина цара Јована VI, Матије и његових регрутованих Турака Османлија. Турци су искористили хаос који је уследио да задобију своју прву европску територију на некадашњем византијском тлу.
Цар Јован V је преузео стварну власт 1354. године, уклонивши цара Јована VI и његовог сина цара - савладара Матију. Покушао је да добије подршку Запада за рат против Турака, што је резултирало његовим преобраћењем у католичанство 1369. године у присуству папе. Ови напори су били бескорисни, јер је због својих дугова био затворен у Венецији и на крају је био приморан да призна османску власт. Политичке интриге су наставиле да оптерећују његову касну владавину; цар Јован V је два пута збачен са престола, прво га је збацио његов син цар Андроник IV 1376. године, а затим његов унук цар Јован VII 1390. године. Умро је 1391. године, и наследио га је син Манојло II, док је његов млађи син Теодор I владао Морејском деспотовином.
Деветогодишњи цар Када је умро цар Андроник III Палеолог 15. јуна 1341. године, његов легални наследник Јован V Палеолог био је деветогодишњак и поставило се питање намесништва, а највероватнији кандидат за ово место био је Јован Кантакузин, један од најзначајнијих сарадника преминулог цара, којег су подржавали Зилоти, ревносне присталице православља, који су били против Уније са Западном католичком црквом и због тога нису хтели да намесница постане царица Ана, која је пре удаје била католичка принцеза као ћерка грофа Амадеа V од Савоје и грофице Марије од Брабанта . Противник оваквом решењу била је царица Ана Савојска и њене присталице. Када је мега доместик Јован Кантакузин отишао из Цариграда у Димотику, у којој су се окупљале његове присталице, проглашен је за узурпатора и издајника, а намесништво су узели царица-мајка Ана Савојска, патријарх Јован XIV Калекас и значајни дворски службеник Алексије Апокавк, који је првих дана октобра 1341. године почео да се обрачунава са присталицама Јована Кантакузина у престоници. Јован Кантакузин се прогласио за цара 26. октобра 1341. године у Димотици, Тракија. Већ, 19. новембра 1341. године у Цариграду малолетни Јован V проглашен је за цара, што је и био повод за почетак грађанског рата.
Грађански рат
Први део његове владавине обележио је грађански рат око намесништва између његове мајке и њених присталица са једне и Јована Кантанузина (претендент 1341—1347, цар 1347—1354) који је, као близак пријатељ и сарадник цара Андроника III, такође полагао право на положај намесника. Рат је вођен са променљивом срећом и временом је прерастао у династички сукоб између Палеолога и Кантакузина за византијски трон. Почетком лета 1342. године Јован Кантакузин, приморан да бежи из Византије, долази у Србију код краља Стефана Душана са којим ступа у савез све до 1343. године када се краљ Душан окреће цару Јовану V, а Јован Кантакузин Турцима Селџуцима и емиру Умуру. После тога краљ Душан Немањић ратује за свој рачун углавном ка Албанији и Македонији, а византијска царица Ана Савоја Палеолог се обраћа за помоћ великим противницима Селџука — Османлијским Турцима и њиховом вођи султану Орхану I, кога касније Јован Кантакузин такође успева да приволи на своју страну те заузима целу Тракију 1345. године, Јован Кантакузин је учврстио савез са султаном Орханом I удавши своју ћерку Теодору за њега. Годину дана касније краљ Душан Силни, који је у међувремену заузео све западно од Христопоља (данашње Кавале) осим Солуна, прогласио се за цара, па се због тога и Јован Кантакузин у мају 1346. крунише за цара Византије, као цар Јован VI, улази у Цариград, преузима власт и постаје савладар са царем Јованом V. Рат се и поред привидне победе цара Јована VI Кантакузина 1347. године, ипак окончао 1354. године победом цара Јована V Палеолога који је ушао у Цариград и захтевао абдикацију цара Јована VI Кантакузина. Овај грађански рат је зарад личних интереса на мала врата увео Турке у Европу што је касније имало велики значај за даљи ток историје континента.
Савладарство са царем Јованом VI Кантакузином У периоду 1347-1354 цар Јован VI Кантакузин је владао заједно са царем Јованом V Палеологом. Између 1347. и 1349. године византијском територијом прошла је епидемија црне куге, а у међувремену је цар Јован VI Кантакузин изгубио велики део подршке у народу. После грађанског рата збачен је 1354. године, од цара Јована V Палеолога, који је одбио да дели своју власт са њим.
Победник 1347. године, цар Јован VI Кантакузин је владао као цар - савладар све док његовог сина цара - савладара Матију Кантакузина није напао цар Јован V 1352. године, што је довело до другог грађанског рата. Цар Јован V Палеолог је затражио помоћ од владара Србије цара Стефана Душана Силног, а цар Стефан Душан Немањић се обавезао пославши му у помоћ 4.000 српских коњаника. Цар - савладар Матија Кантакузин је замолио свог оца за помоћ, а 10.000 Турака Османлија појавило се код Димотике (Дидимотика) у октобру 1352. године и упустило у борбу са снагама српских савезника цара Јована V на отвореном пољу која је резултирала уништењем савезника и победом многобројнијих Турака у служби цара Јована VI Кантакузина .
Султан Орхан I је задржао савез са царем Јованом VI Кантакузином до краја његове владавине. Године 1352. Османска војска којом је командовао Орханов син Сулејман, коју је цар Јован VI Кантакузин позвао да подржи његовог сина цара - савладара Матију Кантакузина, показала се као одлучујућа за његову победу против цара Јована V код Једрена. Приликом повлачења, Сулејман је заузео тврђаву Цимпе на европској обали Дарданела. Цар Јован VI Кантакузин и султан Орхан I су водили преговоре за повратак тврђаве, али је 2. марта 1354. године, земљотрес уништио зидине Галипољске тврђаве и суседних градова, а Сулејман је искористио ситуацију да и њих заузме. У наредним месецима настављени су преговори за враћање тврђава за откуп, али је у децембру цар Јован VI Кантакузин абдицирао.
У могућности да поново заузме Константинопољ 1354. године, цар Јован V је уклонио и замонашио цара Јована VI Кантакузина; до 1357. године, свргнуо је и цара - савладара Матију, кога су Срби заробили а откупио га је цар Јован V.
Самостална владавина мини|Грб династије Палеолог. Жестоки међусобни ратови на крају су уништили византијску државу, док су турски плаћеници регрутовани од обе зараћене стране пљачкали и клали римско становништво. Турци Османлије су почели да се стално насељавају у некадашње византијске земље, а након што су у почетку заузели све азијске територије, прешли су у Тракију. Празна ризница приморала је цара Јована V да узима многе зајмове, посебно из Венеције. Био је први византијски цар који је путовао кроз краљевске дворове Европе да би обезбедио помоћ за своју земљу. Његови наследници ће наставити ову политику такође без много успеха.
Од средине 14. века све већа војна моћ Турака Османлија постала је реална претња не само за Цариград, већ и за друге балканске земље. Покушаји цара Јована V да закључи савез са суседним владарима Бугарске и Србије наишли су на неповерење. Цар је покушао да привуче и помоћ земаља западне Европе, али је захтев папе да призна црквену превласт Римокатоличке цркве над православном Византијом наишао на снажан отпор у Цариграду. Договор и прекид раскола никада није постигнут, а није пружена права помоћ.
Владавина и порази мини|Рестаурирани мозаик цара Јована V Палеолога у источном луку Аја Софије.. "This mosaic, known to us from drawings prepared by the Fossatis during their restoration of the building in 1847–1849, accidentally came to light when part of the plaster covering it fell off due to dampness caused by water leakage from the dome." Године 1366, цар Јован V је стигао у Краљевину Угарску, стигавши у краљевски град Будим да се састане са угарским краљем Лајошем I. Међутим, византијски цар је увредио краља што је остао на коњу, док је краљ Лајош I сишао и пришао му пешке. Угарски монарх му је тада понудио помоћ под условом да се цар Јован V придружи Католичкој цркви, или бар постигне признање папине супремације од стране патријарха. Цар Јован V је напустио будимски двор празних руку и наставио пут по Европи тражећи помоћ против Османлија.Küküllei János: Lajos király krónikája, Névtelen szerző: Geszta Lajos királyról; Osisris Kiadó, Budapest, 2000. (Millenniumi Magyar Történelem)
Османлије, које су биле у савезу са Кантакузинима, наставили су да притискају цара Јована V. Сулејман - паша, син османског султана Орхана I, предводио је њихове снаге у Европи и успео је да заузме Адријанопољ и Филипопољ и да од цара тражи данак. Цар Јован V је апеловао на Запад за помоћ, предлажући папи Урбану V 1367. године, да прекине раскол између византијске и латинске цркве потчињавањем патријаршије папиној супремацији. У октобру 1369. године, цар Јован V је, пропутовао кроз Напуљ и отишао је у Рим, формално је прешао у католичанство у базилици Светог Петра и признао папу као врховног поглавара Цркве..in the presence of four cardinals, he acknowledged, as a true Catholic, the supremacy of the Pope, and the double procession of the Holy Ghost. After this purification, he was introduced to a public audience in the church of St. Peter: Urban, in the midst of the cardinals, was seated on his throne; the Greek monarch, after three genuflections, devoutly kissed the feet, the hands, and at length the mouth, of the holy father, who celebrated high mass in his presence, allowed him to lead the bridle of his mule, and treated him with a sumptuous banquet in the Vatican." – Edward Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Chapter 66 (Visit of John Palaeologus to Urban V. at Rome, A.D. 1369, 13 October etc.), via the Christian Classics Ethereal Library Није био у пратњи свештенства византијске цркве и тај потез није успео да оконча раскол. Постао је последњи византијски цар (први од посете цара Констанса II 663. године) који је посетио Рим.
Осиромашен ратом, био је заточен као дужник када је посетио Венецију 1369. године, на повратку из Рима, а касније је заробљен на повратку кроз бугарске територије. Године 1371. признао је врховну власт османског султана Мурата I. Султан Мурат I му је касније помагао против његовог сина цара Андроника IV када га је овај свргнуо 1376. године.
Напредовање Османлија на Балканском полуострву и вазализација Византије