мини|Краљ Сја Ђије држи хелебарду ђи и седи на двема дамама. мини|Убијање није убиство (Killing No Murder), насловна страна памфлета из 17. века (прештампаног у 18. веку) који је написан да би инспирисао и оправдао чин убиства Оливера Кромвела.
Тиранин (), у модерној употреби речи у српском и другим језицима, јесте апсолутни владар кога не ограничавају закон или устав, или онај који је узурпирао суверенитет легитимног владара. Тирани, често приказани као окрутни, могу бранити своје позиције прибегавањем репресивним средствима.Упоредити: Оригинални грчки термин означавао је апсолутног суверена који је дошао на власт без уставног права, ипак, реч је имала неутралну конотацију током архајског и раног класичног периода. Међутим, грчки филозоф Платон видео је реч tyrannos као негативан облик владавине, и због одлучујућег утицаја филозофије на политику, сматрао је тиранију „четвртим и најгорим поремећајем државе”.Платон, Држава, књига VIII
Филозофи Платон и Аристотел дефинисали су тиранина као особу која влада без закона, користећи екстремне и окрутне методе и против свог народа и против других. Енциклопедија је дефинисала термин као узурпатора суверене власти који чини „своје поданике жртвама својих страсти и неправедних жеља, које замењује законима”.Упоредити: У касном петом и четвртом веку пре нове ере, појавила се нова врста тиранина, онај који је имао подршку војске – посебно на Сицилији.
Оптужбе за тиранију могу се применити на различите типове владавине: на владавину једног појединца (у аутократији); на владавину мањине (у олигархији, тиранија мањине); на владавину већине (у демократији, тиранија већине).
Етимологија Енглеска именица tyrant јавља се у средњеенглеској употреби, преко старофранцуског, од 1290-их година. Реч потиче од латинског , што значи „нелегитимни владар”, а то заузврат од грчког (tyrannos), што значи „монарх, владар полиса”; tyrannos је прегрчки порекла, можда из лидијског језика.R. S. P. Beekes, , Brill, Крајње -t настаје у старофранцуском асоцијацијом на партиципе презента на .tyrant, Oxford English Dictionary, 2nd edition
Дефиниција „Реч 'тиранија' се користи са многим значењима, не само од стране Грка већ и кроз традицију великих књига.” Оксфордски речник енглеског језика нуди алтернативне дефиниције: владар, нелегитимни владар, апсолутни владар, или опресиван, неправедан или окрутан владар. Термин се обично примењује на зле аутократе који владају својим поданицима бруталним методама. Научник Пол Рахе тврди да је тиранска владавина „у једном или другом облику” била „норма кроз људску историју”, и додао да „није вероватно да ће нестати”.
Грчко-римска култура Старогрчки тирани и сицилијански тирани били су утицајни опортунисти који су дошли на власт обезбеђивањем подршке различитих фракција деме. Реч tyrannos, могуће прегрчког, пелашког или источног порекла,Forrest, George "Greece, the history of the Archaic period" in Boardman, John et al. (1986), The Oxford History of the Classical World (OUP) тада је носила неутралну конотацију; једноставно се односила на свакога ко је стекао политичку моћ у полису ванправним средствима. Подршка тиранима могла је доћи од колега олигарха, од растуће средње класе или од сељака који нису имали земљу или су били задужени код богатих земљопоседника.
Грчки тирани остајали су на власти користећи плаћенике изван свог града-државе. Да би се наругао тиранији, Талес је написао да је најчуднија ствар коју је видео „остарели тиранин”, што значи да тирани немају јавну подршку да би дуго опстали.
Архајски тирани Једна од најранијих познатих употреба речи 'тиранин' (на грчком) била је од стране песника Архилоха у вези са краљем Гигом од Лидије. Based on Herodotus, Histories 1.7–14 Гиг је своју моћ стекао убиством краља Кандаула и женидбом његовом краљицом.
Врхунац тирана архајског периода дошао је почетком 6. века п. н. е., када је Клистен владао Сикионом на Пелопонезу, а Поликрат владао Самосом. Током овог времена, побуне су збациле многе владе у свету Егејског мора. Хилон, амбициозни и способни ефор Спарте, изградио је јак савез међу суседним државама правећи заједнички циљ са групама које су тражиле да се супротставе непопуларној тиранској владавини. Интервенцијом против тирана Сикиона, Коринта и Атине, Спарта је тако преузела хеленско вођство пре персијских инвазија. Истовремено, Персија је први пут почела да продире у Грчку, и многи тирани су тражили персијску помоћ против народних снага које су покушавале да их уклоне.
Коринт Коринт је био домаћин једном од најранијих грчких тирана. У Коринту, растуће богатство од колонијалних подухвата и шири хоризонти које је донео извоз вина и уља, заједно са новим искуствима источног Медитерана која су донели плаћенички хоплити запослени у иностранству, створили су нову средину. Услови су били прави да Кипсел збаци аристократску моћ доминантног, али непопуларног клана Бахијади. Чланови клана су убијени, погубљени, протерани или изгнани 657. п. н. е. Коринт је економски напредовао под његовом владавином, а Кипсел је успео да влада без телохранитеља. Затим је оставио свој положај сину, Перијандру. Перијандар је био мање популаран од свог оца и важио је за бруталнијег.
Ипак, под Кипселом и Перијандром, Коринт је проширио и пооштрио контролу над својим колонијалним подухватима, а извоз коринтске грнчарије је цветао. Међутим, тирани су ретко успевали да успоставе неометану линију наслеђивања. Перијандар је гурнуо своју трудну жену низ степенице (убивши је), живе спалио своје конкубине, протерао сина, ратовао са тастом и покушао да кастрира 300 синова својих перципираних непријатеља. Задржао је свој положај. Перијандров наследник био је мање срећан и протеран је. Након тога, Коринтом је владала олигархија која ће на крају бити збачена у продемократској револуцији у 4. веку.
Атина мини|upright|Скулптура Хармодије и Аристогитон, који су постали познати као тираноубице након што су убили Хипарха и били прееминентан симбол атинске демократије. Атина је угостила своје тиране касно у архајском периоду.Langer, William L. У Атини, становници су први пут дали титулу тиранина Пизистрату (рођаку Солона, атинског законодавца) који је успео 546. п. н. е., након два неуспела покушаја, да се постави за тиранина. Подржан просперитетом сељаштва и земљопоседничких интереса равнице, која је напредовала од пораста извоза маслиновог уља, као и својим клијентима из Маратона, успео је да постигне апсолутну власт. Кроз амбициозан програм јавних радова, који је укључивао неговање државног култа Атине; подстицање стварања фестивала; подршку Панатенејским играма у којима су награде биле ћупови маслиновог уља; и подршку Дионизијама (што је на крају довело до развоја атинске драме), Пизистрат је успео да одржи своју личну популарност.
Наследили су га синови, а са накнадним растом атинске демократије, титула „тиранин” попримила је своје познате негативне конотације. Убиство Пизистратовог сина, тиранина Хипарха од стране Аристогитона и Хармодија у Атини 514. п. н. е., довело је до тога да се они од тада називају „тираноубицама”. Године 510. Хипија, Хипархов брат, протеран је комбинацијом интриге, изгнанства и спартанског оружја.Thucydides 6.59.4 Антитирански став постао је посебно преовлађујући у Атини након 508. п. н. е., када је Клистен реформисао политички систем тако да личи на . Хипија (други Пизистратов син) понудио је да влада Грцима у име Персијанаца и пружао војне савете Персијанцима против Грка.
Сицилијански тирани Најпознатији сицилијански тирани појавили су се дуго након архајског периода.Langer, William L. Тираније на Сицилији настале су из сличних разлога, али овде је претња од напада Картагине продужила тиранију, олакшавајући успон војних вођа са народом уједињеним иза њих. Такви примери сицилијанских тирана су Гелон, Хијерон I, Дионисије Старији, Дионисије Млађи и Агатокле. Опасности које су претиле животима сицилијанских тирана истакнуте су у моралној причи о Дамокловом мачу.На пример, у Cicero, Tusculan Disputations, V. 61
Каснији тирани
Под македонском хегемонијом у 4. и 3. веку п. н. е., нова генерација тирана уздигла се у Грчкој, посебно под владавином краља Антигона II Гонате, који је инсталирао своје марионете у многим градовима Пелопонеза. Примери су били Клеон од Сикиона, Аристодем од Мегалополиса, Аристомах I од Аргоса, Абантида од Сикиона, Аристип од Аргоса, Лидијада од Мегалополиса, Аристомах II од Аргоса и Ксенон од Хермионе.
Против ових владара, 280. п. н. е. демократски градови почели су да удружују снаге у Ахајски савез који је успео да прошири свој утицај чак и на Коринтију, Мегариду, Арголиду и Аркадију. Од 251. п. н. е., под вођством Арата из Сикиона, Ахајци су ослободили многе градове, у неколико случајева убеђивањем тирана да се повуку, а када је Арат умро 213. п. н. е., Хелада је била слободна од тирана више од 15 година. Последњи тиранин на грчком копну, Набис, убијен је 192. п. н. е.
Римски тирани Римски историчари попут Светонија, Тацита, Плутарха и Јосифа Флавија често су говорили о „тиранији” у супротности са „слободом”. Beard каже да је већина извештаја из тог периода написана из сенаторске перспективе (опширно описано). Тацит је поменут од стране Beard у овом контексту, можда зато што је био сенатор (други су били аристократе нижег ранга). Сенат је расправљао о повратку слободи републике скоро 70 година након почетка царства (на основу Јосифа Флавија, Јеврејске старине, Књига XIX, Поглавље II). Адлер цитира Тацита и Плутарха о слободи. Тиранија је била повезана са царском владавином и оним владарима који су узурпирали превише власти од Римског сената. Они који су били заговорници „слободе” обично су били прорепубликански и просенатски настројени. На пример, у вези са Јулијем Цезаром и његовим убицама, Светоније је написао:
Грађани царства били су опрезни у идентификовању тирана. „Цицеронова глава и руке [су] одсечени и приковани за говорницу Сената да подсете све на опасности говора против тираније.”
Јосиф Флавије идентификовао је тиране у библијској историји (у Јеврејским старинама) укључујући Нимрода, Мојсија, Макабејце и Ирода Великог.
Грчка политичка мисао Грци су дефинисали и узурпаторе и оне који наслеђују власт од узурпатора као тиране. Полибије (око 150. п. н. е.) указао је да ће на крају сваки облик владавине једног човека (монархија/извршна власт) постати корумпиран у тиранију.Polybius. The Rise of the Roman Empire, Book 6. Translated by Ian Scott-Kilvert (1979). London: Penguin.
Грчки филозофи наглашавали су квалитет владавине, а не легитимитет или апсолутизам. „И Платон и Аристотел говоре о краљу као добром монарху, а о тиранину као о лошем. Обојица кажу да је монархија, или владавина једног човека, краљевска када је за добробит владаних, а тиранска када служи само интересима владара. Обојица чине безакоње – било кршење постојећих закона или владавину личном наредбом без утврђених закона – знаком тираније.”
У класицима Тиранија се сматра важном темом, једном од „Великих идеја” западне мисли. Класици садрже многе референце на тиранију и њене узроке, последице, методе, практичаре, алтернативе. Они разматрају тиранију из историјских, религијских, етичких, политичких и фикционалних перспектива. „Ако је иједна тачка у политичкој теорији неоспорна, чини се да је то да је тиранија најгора корупција власти – злоћудна злоупотреба моћи и насилно злостављање људских бића која су јој подвргнута.” Иако ово може представљати консензус међу класицима, није једногласно – Томас Хобс се није слагао, тврдећи да не постоји објективна разлика, попут бити злоћудан или врли, међу монарсима. „Они који су незадовољни под монархијом, називају је тиранијом; а они који су незадовољни аристократијом, називају је олигархијом: такође, они који се осећају оштећеним у демократији, називају је анархијом...”Hobbes, Leviathan Chapter 19