Теорија доколичарске класе: Економска студија институција (1899), Торстена Веблена, је расправа о економији и детаљна друштвена критика упадљиве потрошње, као функције друштвене класе и конзумеризма, изведена из социјалне стратификације људи и поделе рада, које су друштвене институције феудалног периода (5 – 9. век) које су се наставиле до модерне ере .
Веблен тврди да су савремени господари племићких имања, бизнисмени који посједују средства за производњу, упослили себе у економски непродуктивним праксама упадљиве потрошње и изражене доколице, које су бескорисне активности које не доприносе нити економији нити материјалној производњи корисних добара и услуга потребних за функционисање друштва, док су средња класа и радничка класа те које су корисно укључене у индустријализована, продуктивнија занимања која подржавају читаво друштво.
Спроведена крајем 19. века, Вебленова социо-економска анализа пословних циклуса и резултујуће ценовне политике америчке економије, као и настајуће поделе рада, потехнократским специјалностима - научник, инжењер, технолог и др. - показала су се као тачна социолошка предвиђања економске структуре индустријског друштва.Benét's Reader's Encyclopedia Third Edition (1987) p. 970.
Позадина Теорија доколичарсске класе: Економска студија институција (1899) представља еволуцијски развој људских институција (социјалних и економских) које обликују друштво, као на пример начин на који грађани зарађују за живот, а где су технологија и индустријске уметности креативне снаге економске производње. Објашнјава да таква производња добара и услуга није била само средство задовољавања материјалних потреба друштва, већ и зараде власника средстава за производњу. Такође говори да је индустријски производни систем захтевао да радници (мушкарци и жене) буду марљиви, ефикасни и кооперативни, док су се власници (привредници и привреднице) бринули о зарађивању новца и јавном приказивању свог нагомиланог богатства; и да су таква понашања ( упадљива потрошња и очигледна доколица ) преживела из предаторске, варварске прошлости племенске фазе модерног друштва."The New Encyclopædia Britannica", 15th Edition. Volume 12, p. 287.
Социологија и економија коју примјењује Веблен показују динамичан, интелектуални утицај Чарлса Дарвина, Карла Маркса, Адама Смита и Херберта Спенсера ; његове теорије социо-економије наглашавају еволуцију и развој, као карактеристику људских институција.. Зато је Веблен критиковао савремене економске теорије 19. века као интелектуално статичне и хедонистичке, и рекао да економисти треба да узму у обзир како се људи понашају, друштвено и културно, уместо да се ослањају на апстрактне теоријске дедукције приликом објашњавања економског понашања друштва . Док неокласична економија дефинише људе као рационалне субјекте који траже корисност и максимално задовољство од својих економских активности, Веблен је људе доживљавао као ирационалне, економске субјекте који теже друштвеном статусу и престижу својственом месту у друштву (класни и економски слој) с врло мало обзира за своју срећу. Та упадљива потрошња није представљала друштвени напредак, јер је амерички економски развој био под неоправданим утицајем статичке економије британске аристократије; стога је упадљива потрошња била неамеричка активност супротна динамичној култури индивидуализма у земљи.
Изворно објављена као Теорија доколичарске класе: Економска студија у еволуцији институција (1899), ова књига је настала из три чланка које је Веблен објавио у Америчком социолошком журналу : (1.) „Почетак власништва“, (2.) “Варварски статус жена” и (3.) “Инстинкт израде и досада рада” (1898–99),. који су представили главне теме економије и социологије које је касније развио у делима као што су: Теорија пословног предузећа (1904), која говори о неспојивости тежње за профитом и стварањем корисних добара; као и Инстинкт израде и стање индустријских уметности (1914), у ком пише о фундаменталном конфликту између људске предиспозиције за корисну производњу и друштвених институција које троше корисне производе људског напора.The New Encyclopædia Britannica 15th Edition. Volume 12, pp. 286–87..
Штавише, Теорија доколичарске класе је друштвено-економска расправа која је резултат Вебленовог посматрања Сједињених Америчких Држава као друштва економских и друштвених институција које се брзо развијају. Критичарима његове репортаже о социологији и економији САД као потрошачког друштва, посебно се не допада сатирични тон његовог књижевног стила, и кажу да је Вебленова културолошка перспектива била под лошим утицајем његовог детињства у норвешко-америчкој заједници, коју чине практични, штедљиви и утилитарни људи који су претрпели антимигрантске предрасуде у току интеграције у америчко друштво."The New Encyclopædia Britannica", 15th Edition. Volume 12, pp. 286–87..
Теза десно|мини|300x300пиксел| У раслојаном друштву, професија оружја (војни официр) је занимање доколичарске класе. десно|мини|379x379пиксел| Мануфактура је економски продуктивно занимање за стручног радника у стратификованом друштву. (Un patron, by [./https://en.wikipedia.org/wiki/Jean-Eug%C3%A8ne_Buland Jean-Eugène Buland].) десно|мини|300x300пиксел| Упадљива доколица: побожно поштовање верских ритуала је активност за жену доколичарске класе. (L'offrande, by Jean-Eugène Buland, 1885.
Стратификовано друштво
Крајем 19. века, Теорија доколичарске класе: Економска студија у еволуцији институција (1899) утврдила је да се економски живот модерног друштва заснива на друштвеној стратификацији племенских од феудалних друштава, а не по заслугама, или по социјалној и економској користи. Антрополошки примери Торстена Веблена показују да многа економска понашања савременог друштва произлазе из сродног понашања племенског друштва, где су мушкарци и жене практиковали поделу рада према својој статусној групи ; Људи високог статуса бавили су се ловом и ратовањем, што су економски непродуктивна занимања, док су људи са ниским статусом практиковали пољопривреду и производњу, што су економски продуктивна занимања.
(1) Занимање
У слојевитом друштву, подела рада својствена варварској култури освајања, доминације и експлоатације имала је радно напорна занимања за освојене људе, и лака радна занимања за освајаче, који су тако постали доколичарска класа . Штавише, било је друштвено неважно то што су су ниско-статусна, продуктивна занимања (мислилац, кројач, свећар) имала већу економску вредност за друштво него што су то имала високо-статусна, непродуктивна занимања (професија оружја, свештенство, банкарство, итд.); ипак, због социјалне кохезије, доколичарска класа је повремено обављала продуктиван рад који доприноси функционисању друштва, али је тај рад био више симболично учешће у економији, него практична економска производња.
(2) Економска корисност
У вршењу политичке контроле, доколичарска класа је задржала свој висок друштвени статус директном и индиректном принудом, сачувавши за себе професију оружја, и тако ускративши оружје и војне вештине нижим друштвеним слојевима. Таква подела рада (економска корисност) учинила је ниже класе зависним од доколичарске класе и тако се успоставила, оправдала и одржала улога доколичарске класе као бранитеља друштва од природних и натприродних непријатеља, јер је свештенство такође припадало доколичарској класи.
У том догађају, савремено друштво није психолошки заменило племенску поделу рада, већ је само развило различите облике наведене поделе рада по статусу. Током средњовековног периода (5.-15. век) само су племићи који су поседовали земљу имали право да лове и носе оружје као војници; статус и приход били су паралелни. Слично тако, у савременом друштву, вештим радницима из радничке класе обично се плаћао приход који је инфериорнији у односу на плате које су добијали образовани стручњаци (као инжењери, менаџери, трговци, кадровски службеници, итд) чији је економски значај индиректно продуктиван за цело друштво; приходи и статус су паралелни.
(3) Новчана имитација
Да би постигли и задржали већи друштвени статус у оквиру своје друштвене класе, људи са ниским статусом опонашају уважаване, високо-статусне чланове своје друштвено-економске класе, тако што конзумирају прескупе марке робе и услуга које се перципирају као бољег квалитета, дакле вишег друштвеног статуса. У тежњи ка већем друштвеном статусу, људи купују производе високог статуса (робу и услуге) које не могу приуштити, упркос приступачности производа који се доживљавају као лошијег квалитета и мањег друштвеног престижа, а тиме и ниже друштвене класе. У потрошачком друштву, бизнисмен је био најновији члан доколичарске класе, варварин који је користио своју снагу (пословну способност) и компетитивне вештине (маркетинг) за повећање профита, манипулишући понуде и потражње међу друштвеним класама и њиховим слојевима, за исте производе по различитим ценама.
Савремене праксе варварско-племенског конзумеризма
Потчињавање жена : Будући да су жене биле ратни плен који су варвари заробили, у савременом друштву, незапослена домаћица је економски трофеј који сведочи о друштвено-економској снази мушкарца. Тиме што има жену без самосталног економског живота (професија, занат, посао), мушкарац може свој статус незапосленог приказати као облик своје видне доколице и као предмет његове упадљиве потрошње . Популарност спорта : У случају америчког фудбала, бављење спортом је друштвено и психолошки повољно за кохезију заједнице; ипак, сам по себи, спорт је економски споредан ефекат очигледне доколице који троши материјалне ресурсе. Побожни обреди : Организована религија је врста упадљиве доколице (протраћеног времена) и упадљиве потрошње (потрошених ресурса); то је друштвена активност без економских последица, јер црква је непродуктивна употреба земљишта и ресурса, а свештенство (мушкарци и жене) раде непродуктивни посао. Социјалне формалности : У савременом друштву, друштвени манири су остаци барбарске формалне, друштвене праксе "одавања поштовања" друштвено снажним појединцима. Сама по себи, етикета има малу вредност (практичну или економску), али је много културно важна у идентификацији, успостављању и спровођењу разлике у месту (друштвеном слоју) у оквиру друштвене класе; тако пракса "Поздрав главару!" поставља свакога на своје место.
Тематски преглед
Друштвено-уочљива економска понашања
Крајем 19. века, кроз ову књигу, Торстен Веблен је увео, описао и објаснио појмове „уочљиве потрошње“ и „упадљиве доколице“ новој академској дисциплини социологије . Упадљива потрошња је примена новца и материјалних ресурса на исказивање вишег друштвеног статуса (нпр. сребрни прибор за јело, одећа израђена по мери, превелика кућа); а упадљива доколица је примена дужег времена на трагање за задовољством (физичким и интелектуалним), као што је спорт и ликовна уметност. Стога, такве физичке и интелектуалне активности показују слободу богатог мушкарца и жене да не морају да раде економски продуктивна занимања..
Штавише, од упадљиве потрошње неопходне, корисне робе (храна, склониште, одећа, итд.) која задовољава захтеве физичког преживљавања, појавила се и упадљива потрошња " вебленске робе ", која, како је дефинисано новчаним канонима укуса доколичанске класе, су потрошна добра која се вреднују јер су скупа за производњу, продају и куповину; власништво над вебленским производима одише супериорни социо-економски статус, било класе, стратума, или обоје.
Теза Теорије доколичарске класе кроз својих четрнаест поглавља 1. поглавље: Уводно
Модерно индустријско друштво се развило из барбарског племенског друштва, које је имало доколичарску класу коју су издржавале подређене радничке класе запосление у економски продуктивним занимањима. Доколичараска класа састоји се од људи који су ослобођени од мануелног рада и обављања економски продуктивних занимања, јер припадају доколичарској класи. 2. поглавље: Имовинска емулација