Јохан Фридрих Хербарт (Олденбург, 4. мај 1776 — Гетинген, 14. август 1841) je био педагошки систематичар који је засновао педагогију на психологији и етици. По њему је назван правац Хербартијанство.

Живот и рад Родио се у Олденбургу. Отац му је био правник (судски саветник). Латинску школу је посећивао у родном граду, а Универзитет у Јени. Време његових универзитетских студија било је веома плодно, јер се тада упознао са славном Кантовом филозофијом, и осим тога се на универзитету упознао и са Фихтеом. После завршених филозофских студија отишао је као домаћи учитељ у породицу неког швајцарског аристократе у Берну. Тамо је живео око три године. У то време и уз тај рад пробудило се у њему велико интересовање за педагогију. Томе је много допринела згодна прилика што је изблиза могао да се упозна са Песталоцијевим радом (Бургдорф), који га је одушевио.

Песталоцијев рад је у тој мери утицао на њега да је почео теоретски најозбиљније да га проучава и да пише о њему. Кад се вратио у Немачку, почео је да шири Песталоцијеве идеје. Као приватни доцент почео је да предаје педагогију 1802. године на Универзитету у Гетингену. Већ 1805. године постао је редовни професор тог Универзитета. Његово дело о Песталоцијевој „Азбуци посматрања“, додуше, није доживело велики успех, али је утолико чувенији постао својим делом „Општа педагогија изведена из васпитног циља“ (1806) и делом „Општа практична филозофија (етика)“ (1808).

Године 1809. био је позван за професора филозофије на Универзитет у Кенигсбергу. Постао је Кантов наследник. Тамо је основао педагошки семинар и експерименталну гимназију (као вежбаоницу) са интернатом. У то се време доста бавио психолошким проблемима, написао је и „Уџбеник за психологију“, а касније још и дело „Психологија као наука“.

Године 1833. вратио се на Универзитет у Гетинген и тамо је написао најзначајније дело „Нацрт предавања из педагогије“.

Филозофија Јохан Хербарт је био немачки филозоф који је желео да истражи како ум функционише - нарочито, како управља идејама или концептима. С обзиром на то да свако од нас током живота има огроман број идеја, како да не постанемо све више збуњени? Хербарту се чинило да ум мора користити неку врсту система за разликовање и складиштење идеја. Такође је желео да објасни чињеницу да, иако идеје постоје заувек (Хербарт је мислио да нису способне да се униште), неке изгледа постоје изван наше свести. Немачки филозоф из 18. века Готфрид Лајбниц први је истражио постојање идеја изван свести, називајући их ситним („малим“) опажањима. Као пример, он је истакао да се често сећамо да смо нешто опазили - попут детаља у сцени - иако тада нисмо свесни да смо то приметили. То значи да опажамо ствари и чувамо успомену на њих упркос чињеници да тога нисмо свесни.

Динамичке идеје Према Хербарту, идеје се формирају као комбинација информација из чула. Израз који је користио за идеје - Ворсфелунг - обухвата мисли, менталне слике, па чак и емоционална стања. Они чине целокупан садржај ума, а Хербарт их није видео као статичне, већ као динамичке елементе, способне за кретање и међусобну интеракцију. Идеје, рекао је он, могу привући и комбиновати се са другим идејама или осећањима, или их одбити, пре попут магнета. Сличне идеје, попут боје и тона, привлаче једна другу и комбинују се у сложенију идеју.

Међутим, ако две идеје нису сличне, оне могу наставити да постоје без повезивања. Због тога временом слабе, па на крају потону испод „прага свести“. Ако две идеје буду директно контрадикторне, „долази до отпора“ и „концепти постају силе када се међусобно опиру“. Одбијају једно друго енергијом која једног од њих тјера изван свијести, на мјесто које је Хербарт назвао „стањем тенденције“. и сада знамо као „несвесно“.

Хербарт је несвесно видео једноставно као неку врсту складишта слабих или супротстављених идеја. Постављајући дводелну свест, подељену посебним прагом, покушавао је да испоручи структурно решење за управљање идејама у здравом уму. Али Сигмунд Фројд је то морао да види као много сложенији и откривајући механизам. Комбиновао је Хербартове концепте са сопственим теоријама несвесних нагона како би сачинио основу најважнијег терапијског приступа 20. века: психоанализе.

Педагошке идеје и значај

Полазна тачка Хербарт је као први велики педагошки систематичар засновао педагогију на психологији и етици. То, додуше, није само по себи било нешто сасвим ново, нарочито што се тиче морала као крајњег васпитног циља, али је Хербарт осим педагошке научне систематике развио оригиналне погледе на психологију и етику, који су, међутим, били претежно метафизички и у приличној мери формални. Хербарт је стајао делимично под утицајем просвећеног филозофског рационализма (Лајбниц и Кант), а делимично је био доста сродан реалистичко-механичкој мисли каснијег XIX века. То најбоље доказују његова психологија и етика, које треба познавати, бар у главним цртама, ако желимо да нам постане јасна његова педагошка замисао. Хербарт је, наравно, добро познавао и Песталоција и његово дело, а понегде се код њега осећа и утицај Русоа.

Важнија од Хербартове филозофске дефиниције душевности јесте његово објашњавање душевних процеса. Душевни живот се, по његовом мишљењу, састоји од различитих способности, као што су мислили психолози до тада. Душа реагује на надражаје, и тако се одржава. Облик којим душевност одговара на надражаје јесу представе. Сав психички живот се по Хербарту састоји из представа. Представе су међу собом у различитим односима и ове различите и законите везе између представа стварају шароликост и разноликост наше свести, тако да можемо говорити или о осећањима, жељама, вољи, или о сазнању и др.

Нове представе не могу да продру у свест без борбе са старим представама. Нове представе постају свесне тек онда кад имају елементе који су сродни старим представама. Иначе, оне постају све мање свесне, оне „потамне“, и у душевности остају још само као жеља, тежња. Начин на који нове представе постају део свести Хербарт назива аперцепцијом, која је од основне важности за сазнање.

Ова психологија, у којој се све изводи из представа, јасан је пример психолошког рационализма или интелектуализма. Зато Хербарт посматра сувише механички душевне догађаје, јер сматра да све душевне појаве настају из представа на основу неких математичких законитости. Својим учењем о удруживању представа као о основи душевног живота Хербарт је значајни присталица асоцијативне психологије.

Ништа мање метафизичка и интелектуалистичка није ни Хербартова етика. Филозоф поставља пет вечних и непроменљивих идеја којима се човек мора покоравати. Хербарт је, наравно, овим својим идејама пропагирао и послушност према постојећем поретку, јер се међу њима налази посебна идеја права која од свакога да уређује моралне спорове у складу са постојећим правом, и идеја одмазде, по којој човек треба да прими оно што је заслужио – опет у складу са постојећим прописима.

Јасно је да је ова етика идеалистичка. На таквом схватању психологије и етике Хербарт је засновао  строго изграђен педагошки систем. Из етике је црпео васпитне циљеве, из психологије васпитна средства. Мада је Хербарт заиста систематски засновао педагогију и логички средио сазнања, ипак би било неправилно тврдити да научна педагогија почиње са Хербартом. Сигурно је да је већ Коменски са „Великом дидактиком“, у сагласности са временом у коме је живео, дао први пример мисаоно заокружене и утемељене педагогије.

Васпитни циљ Главни циљ целокупног васпитања видео је Хербарт у моралном карактеру (у испуњавању моралних идеја), дакле, у карактерности и врлини развијању одговарајућих представа.

Васпитна средства Васпитна средства су по Хербарту: вођење детета, настава и васпитање у ужем смислу (формирање карактера).

Вођење Док дете није толико развијено да би могло само морално да управља својим животом, да само процени шта је добро, морамо га водити. Вођење је, дакле, васпитно средство које примењујемо у раном детињству или изузетно онда када је нарочито велика опасност за морални живот васпитаника. Вођењем, дакле, улазимо споља у дете, њиме покушавамо да савладамо вољу детета, његово тело, али му не допремо до срца, до осећања, у унутрашњост његову. Овим васпитним средством хтео је Хербарт да савлађује необуздану природу детета, његову несташност и претерану живахност. Хербартово оштро одвајање вођења од „васпитања у строгом смислу“, које тражи васпитаникову унутрашњост,  док се код вођења ради само о спољним утицајима (овамо убраја и телесно васпитање), ненаучно је, у својој основи. Васпитни утицаји не могу се тако одвајати, јер свако поједино васпитно подручје припада целокупном васпитном формирању човека.

Средства вођења су по Хербарту ова: опомена, надзор, наређења, забрана, казна, игра, рад, ауторитет и љубав. Хербарт је детаљније описао како треба употребљавати свако поједино средство и неке су му напомене потпуно правилне, на пример – да наређење, односно забрана, морају бити тачне и конкретне. Али има и много неприхватљивог (на пример, општи принцип да наређење и забрану не треба образлагати детету). Хербарт је такође и ауторитет схватао као средство које треба да савлада дете, да га укроти, да у њему угуши сваку неправилну склоност. Говорећи о казни, Хербарт нимало не преза од тога да тврди да треба детету улити страх чак и телесном казном, и да препоручи као казну и пост за неколико сати или затвор у посебном простору.

У Хербартовој теорији о вођењу има, укратко речено, много елемената најстрожег и нехуманог приморавања, што је, несумњиво, одраз прускоапсолутистичког духа, који је тада владао у његовој отаџбини.

Настава и интереси Хербарт је за историју педагогије сигурно најзначајнији због своје теорије о настави. То је за њега најважније васпитно средство, јер се помоћу ње долази до сазнања и тиме се омогућава моћ расуђивања. Тако се њоме утиче на вољу и карактер. Свака настава је због тога васпитна,  као што не може да постоји васпитање које не би произилазило из наставе. А главна сврха науке је да продуби многострано интересовање. И зато Хербарт буђењу интереса у настави приписује тако велики значај. Интерес води продубљивању градива и разноврсним сазнањима, као и заједничком животу са људима. Сазнајни интерес Хербарт дели на емпиријски (односи се на искуствене предмете и појаве), на спекулативни (циљ на апстрактно мишљење, на опште законитости) и на естетски (омогућава процењивање вредности с' обзиром на лепоту). Интересе заједничког живота дели на: симпатетички интерес (ради се о односима између појединаца), на социјални (однос према народу, држави, човечанству) и на религиозни (однос према богу). Ученику, дакле, треба дати такво знање које ће бити у складу са овим интересима.

Тако се по Хербарту у извесном смислу подударају средњошколски предмети са наведеним интересима. Емпиријском интересу одговарају природне науке, земљопис, хемија, физика; спекулативном – логика, математика, граматика; естетском: певање, цртање, литература; симпатетичком – језици; социјалном: историја, политика, право; религиозном – веронаука. По Хербарту, ови интереси треба да се преплићу, комбинују, и не смеју бити међу собом оштро одвојени.

Позитивно је било то што је Хербарт узимао у обзир интересе ученика, мада их је погрешно објашњавао.

У погледу буђења интереса, дао је овај педагог доста важних упутстава. Тако, на пример, препоручује да је потребно већ на самом почетку часа ученика упознати са васпитним циљем, увести га у круг одговарајућих представа, да не смемо гомилати сувише градива, да настава не сме да буде претешка ни сувише лака, да треба искористити очигледна средства, учити постепено и избегавати сувише велике разноврсности и брзе прелазе.

Пажња