Михаило Вукчевић (Дражевци, 12. април 1873 — Врањска Бања, 27. јануар 1945) био је српски професор филозофије, књижевник и преводилац, директор цетињске гимназије и инспектор зетске области. Своја књижевна дела објављивао у бројним часописима, широм Југославије.Михаило Вукчевић (кража биографија) У: СТАНИША ВОЈИНОВИЋ, ЧАСОПИС СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ У ЗАГРЕБУ „ОМЛАДИНА” (1894–1895), ЗБОРНИК О СРБИМА У ХРВАТСКОЈ СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ ОДБОР ЗА ИСТОРИЈУ СРБА У ХРВАТСКОЈ, Београд 2017. ''
Живот и каријера Рођен је у Дражевцима, у Љешанској нахији (једној од четири нахије старе Црне Горе) 1873. године. Основну школу учио је код стрица, попа Теше, кога је запопио владика Раде. Школовање је наставио у Подгорици код неког фратра Италијана. У цетињској гимназији завршио је прва три разреда, одакле је истеран због антидинастичког деловања. Матурирао је у Новом Саду 1891. године. Дипломирао је и докторирао у Загребу 1900. године са дисертацијом „О говору у Киреч кеју близу Солуна”.„Доктор филозофије”, Народне новине, Београд, I, 1900, бр. 38 (29. септембар), 2.
Као професор службовао је у Солуну (1. 9. 1897 — 4. 12. 1899), Цариграду (од 4. 12. 1899) и Београду (у трговачкој академији и богословији). Од 1925. godine био је директор цетињске гимназије и инспектор зетске области.
У Саборној цркви у Београду 6. новембра 1900.Протокол венчаних Саборне цркве у Београду за годину 1900. Историјски архив Београда оженио се Зором Симић (1881-1969) из Београда, унуком Николе Хаџи-Поповића по коме се крај Београда зове Хаџипоповац. Имао је четири сина: Властимир, Рајко, Милојко и Боривоје Вукчевић.
Прeминуо је 27. јануара 1945. године у Врањској Бањи
Књижевно стваралаштво Михаило Вукчевић, своја књижевна дела, објављивао је под пуним именом и псеудонимом Мило Војводић, а у Омладини потписивао се псеудонимима: Благоје, Н. Петровић, Милић Поповић, В. Чевић, и В–Чевић.„Омладина”, лист студената на свеучилишту Фрање Јосипа I у Загребу, Зборник о Србима у Хрватској 1. Београд, САНУ, 1989, 117–130.
Уређивао је: Цариградски гласник (пет година у два наврата, први пут 1900, а други пут од априла 1905. године), Календар Голуб.
Сарађивао је у више листова и часописа: Бранково коло (1896, 1900), Ново време (1900), Просветни гласник (1902), Летопис Матице српске (1904–1905), Београдске новине (1908, под шифром –S),
Штампао је (1908), Јужни преглед („Последње виђење са Аксентијем Бацетом–Рујанцем”, 1930, 1933), а приредио је за штампу „Живот и обичаји Арбанаса” од Марка Миљанова. Писао је приповетке и сатирично-хумористичке приче, од којих је једну „Разговор безазлена свијета са црногорских посједака” и објавио.
Дописивао се са Симом Матавуљем, са ким је познанство започео у цетињској гимназији 1880-тих година. Зближила их је заједничка нетрпељивост према књазу Николи. Већину Матавуљевих писама објавио је у Цариградском гласнику.
Сачувана су његова писма са путовања по Македонији и писма Љубомиру Ковачевићу 1903. године.
Библиографија „Последње виђење са Аксентијем Бацетом–Рујанцем”, 1930, 1933. „Живот и обичаји Арбанаса” од Марка Миљанова, приредио за штампу. „Разговор безазлена свијета са црногорских посједака”, сатирично-хумористичке приче.
Референце
Категорија:Рођени 1870. Категорија:Умрли 1945. Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски професори Категорија:Српски преводиоци