мини|Остаци Зашиверска (1969—1970) Зашиверск је нестали град у Русији. Налазио се изван поларних кругова, у средњем току реке Индигирке, сада у Момском рејону Јакутије.
Основан је 1639. године као зимовник иза брзака (руско дијалектно шиверы — одатле име града). У XVII — почетком XIX века био је место наплате јасака, велики комерцијални и административни центар у басену Индигирке, са популацијом до 500 људи. Раскрсница пловних и копнених путева (од Јакутска до Колиме). Са истребљењем животиње са крзном назадовао, након епидемије великих богиња до 1880.их година престао да постоји. Поједини становници на месту бившег насеља су остајали још у 1920-им.
У књижевности се зове заполарна, јакутска Помпеја; заполарни Китеж, сибирски „град Китеж”. Сачувале су се Спаска црква и звоник, који током археолошке експедиције 1969—1971 су одведени у музеј Новосибирска.
Локација мини|лево|Место бившег Зашиверска Зашиверск се налазио у зони шума и тундре, окружен планинама ланца Андреј-Тас и Момског масива, на полуострву Индигирке. Индигирка, раније позната као Пасја река, овде је пловна, има брзу струју и вртлози. Значајно више у току Индигирке су брзаци на празима Бусика. У прошлости река је више пута поплавила град. Полуострво је сада око 5 км дужине и до 1,5 км ширине, била је природна одбрана против непријатеља. На супротној обали су стрме стене висине до 400 метара са бизарним узорком, на обрнутој страни су покривене четинарским шумама. Подручје је мочварно, са ниским жбуњем. Лети овде се може видети беле ноћи; на ливадама расту траве и јарко пољско цвеће. У прошлости једни путници су се дивили природи, други изражавали разочарање (због планинског предела и неплодног земљишта). Северно од Зашиверска почиње тундра са безбројним језерима и мочварама. Зашиверск је био сакривен у подножју Становског и Верхојанског гребена и никада није имао копнене летње путеве. Раније је контактирао са спољашњим светом само са две саобраћајне везе: лети — са Индигирком и планинским стазима, а зими — Јакутско-Колимским саоничким друмом. Данас најближа насеља тренутно су села Кулун-Елбјут узводно поред Индигирке (растојање је у праву — око 70 км) и Кубергања низводно (око 85 км).
Територија бившег града укључена је у створени 1999. године ресурсни резерват (посебно заштићену природну површину) општинског значаја „Зашиверск” — делимично заштићену кључну орнитолошку територију руске Арктике.
Историја
Зимовник
Историја Зашиверска потиче из 1639. године, када је одред јенисејског козака Посника Иванова, након сукоба са Јукагирима, кренуо на обронак испод брзака и 11. октобра исте године изградио зимовник, касније звани Зашиверск. Много ниже низводно од Зашиверска истовремено је Иван Ребров основао Подшиверскоје и још пар зимовника. Иванов је извештавао:
Кроз обале реке Кољадин, која се улива у Индигирку насупрот граду, био је копнени пут од Јакутска према Колими, у локалном фолклору звани „царски”, то јест државни. Комуникација са Јакутском преко копна у XVIII веку, према предању, се одржавала преко басена реке Јане; један од путева је прошао кроз Верхојанск и Жиганск. Пут до Јакутска (на коњу) трајао је 3—4 месеца, при томе су кретали углавном у лето. Најближе насеље је било на удаљености већој од 300 км.
Зашиверск је служио као привремено пребивалиште и база за снабдевање за путујуће козаце, служиле и „охоче људе”. Овде су се снабдевали храном, опремом и муницијом. На овом месту су посетили истраживачи Семјон Дежњов, Селиванко Харитонов, Михаил Стадухин. Ту су биле продавнице и складишта. Градили и ремонтирали бродове. Град су населили чиновници и скупљачи јасака, трговци и ловци.
У Зашиверск се допремао јасак, овамо с крзном су дошли Јукагири који живели у близини, Евенки из горње Индигирке, па чак охотски Тунгузи. Године 1665. Зашиверци су послали молбу на сина бојарског Андреја Булигина који је угњетавао Јукагире. Јукагири и Евени су одбили да плате јасак, 1666. године су напали, а 1679. опсадили Зашиверск.
Острог мини|Савремена реконструкција Зашиверског острога у 800 км од древног Зашиверска (околина Јакутска) Због сталне претње опсаде 1676. године, у центру Зашиверска је био изграђен дрвени тврђавни зид, чиме је град постао једино утврђење на Индигирце са трајним гарнизоном козака и центром великих територија од реке Јане на западу до Колиме на истоку.
Индигирски острог је 1721. године добио име Зашиверска. У Зашиверској парохији 1769. године било је 922 људи, укључујући 33 прогнаника. Међу сталним становницима, чији потомци до сада живе у Руском ушћу и на Колими, постојала су презимена: Посников, Тарабукин, Хабаров, Синицин, Берјозкин, Лебедев, Шелканов и друга. Део становништва Индигирке био је са Руског севера.
Управници Зашиверског острога:
{|Андреј Горелиј:1650—1652Фома Кондратјев:1650—1652Василиј Бурлак:1652—1654Иван Овчиников:1654—1658
|valign="top"|Василиј Бурлак |valign="top"|: |1659 |- |valign="top"|Иван Жирок |valign="top"|: |1660—1662 |- |valign="top"|Амос Михајлов |valign="top"|: |1662—1663 |- |valign="top"|Андреј Булигин |valign="top"|: |1665
|valign="top"|Литкин |valign="top"|:
|valign="top"|Степан Шчербаков |valign="top"|: |1668—1670 |- |valign="top"|Леонтиј Трифонов |valign="top"|: |1670—1671 |- |valign="top"|Јуриј Криженовски |valign="top"|: |1675—1677
|valign="top"|Дмитриј Савин |valign="top"|:
|valign="top"|Герасим Ципандин |valign="top"|: |1686—1688 |- |valign="top"|Фјодор Краснојар |valign="top"|: |1688—1689 |- |valign="top"|Иван Тоболски |valign="top"|: |1688—1690
Град
Зашиверск 1783. године, узимајући у обзир присуство тврђаве и цркве, добио је статус града и административног центра Зашиверског округа, у саставу Јакутске области Иркутског намесништва. Овде су се разместили градоначелник и градска већница, окружни финансијски уред, окружни суд за кривичне предмете, земски суд и друге установе. Отворени су крчме, продавнице хљеба и соли. Грађани су били ангажовани у лову, риболову и чак пољопривреди. Крајем XVIII века појављују се црквене потрепштине украшене златом и сребром. Црквена библиотека је имала књиге о поморској и војној вештини.
Јукагири, Евени, и Јакути су снабдевали грађане млечним производима, дивљачима, јеленским, медвеђим и крављим месом. Сваке године у новембру или децембру одржан је сајам: трговци из Јакутска су продавали гвоздено посуђе, тканине, стаклене перле, шећер, дуван, мештани — крзну (од веверице, лисице, самура, хермелина, сибирске куне), кљове моржа и мамута.
26. октобра 1790. године височанствено утврђен је грб града Зашиверска, истовремено са другим грбима Иркутског намесништва, са следећим описом: „У горњем делу штита је грб иркутски. У доњем делу у црном пољу златна лисица, у знак да становници овог округа се бави ловом на ове звери”.
Међу грађанима било је доста Јукагира, Евена и Јакута који су радили у руским кућама. Ту су живели занатлије и трговци. Војни гарнизон 1799. године бројио 33 људи. Током XVIII века Зашиверск је проживио цветање. Према предањима, број кућа и јурта у граду је достигао 270. Становништво вероватно никада није прешло 500 људи. Државни товари из Јакутска до Зашиверска до његовог укидања 1805. године били су испоручени на путу кроз Тукулански прелаз и ријеку Алдан, затим кроз Нелгегу или Борулах. На Индигирце узводно од Зашиверска комуникације очигледно није било, јер је тешко проћи кроз брзице.
Пад и пропаст
Зашиверск се нашао по страни од Јано-Индигирско-Колимског друма и почео да постепено назадова. Свеопшто истребљење животиње са крзном је послужило као разлог за смањење трговачке вредности Зашиверска, и као посљедица тога, смањење њеног становништва. Током административно-територијалне реформе из 1803. године, која је предвиђала смањење броја „редовних градова” и њихових округа, Зашиверск „за мали број становника” је искључен из броја окружних градова; 1804. године, након добијања налога, управни центар са свим окружним институцијама, као и са катедром протојереја, пребачен је у Верхојанск (400 км западно). Неко време овде још је остајао одред козака и неки трговачке установе. 1808. године у граду су живели 120—130 људи. Остали становници су вероватно умрли од епидемија малих и великих богиња, који су се десили у верхојанској околини 1773—1776. и поново 1883. године. Из великих богиња је нестало и древног насеља Полоусног у близини, у коме се још 1940-им годинама налазила капела.
У октобру 1820. године овде је путовао поларни истраживач Ф. Врангел, који је пронашао у догореваћем Зашиверску само пет стамбених кућа. У децембру 1822. град је посетио шкотски путник Џон Кокран, који је написао: „...Крв се замрзнула у мојим жилама када сам коначно видео ово место. Ја... никада нисам видео такву бескрајно тужну слику... Насеље се састојало од седам несрећних стана.” мини|лево|Зашиверск (1820). Слика Ф. Матјушкина Током 1840-их година овде је дошао путник по презимену Виноградов: „Након преласка Индигирке, отвара се Зашиверск, стојећи на њеној десној обали. Божји храм и три јурта, свештеник са црквењаком, улусни писар са пером и управник станице без коња чине целу популацију”. Истих година ово место је посетио надбискуп Нил, који је оставио причу о Спаској цркви и њеној парохији, али није споменуо ништа о самом граду. Зашиверск као насеље у то време више није постојао. Црквене потрепштине су одведене у Крест-Мајорску и Момску цркве на Индигирце. Године 1874. у Санкт Петербургу разрађен је нацрт новог грба Зашиверска са описом: „У црном штиту налази се златна лисица са тамноцрвеним очима”, али он није утврђен. 1878. године у Источни Сибир био је административно протеран службеник Захар Циганков. Из Иркутског затвора се намењивао к протеривању у град Зашиверск. Када су сазнали да град није био имао становнице, затвореник био протеран у Верхојански округ.
Крајем 1920-их година чланови експедиције Наркомвода СССР-а затекли су на месту Зашиверска двојицу људи, Јакута по националности, који живели у амбару. То су били рибар Митреј Слепцов и његова млађа сестра Јевдокија Фјодоровна Слепцова. Неколико година касније Слепцов је умро, његова сестра преселила се у место које се зове Тјогјурјок. Слепцова је рекла: „Ми смо били последњи становници града”.
Архитектура мини|Спасо-Зашиверска црква и звоник: сада у Новосибирску Од нестале заполарне Мангазеје у западном Сибиру Зашиверск је разликовало присуство споменика изнад земље који су постојали до XX века: шаторске цркве и надвратне капије тврђаве. Зашиверск је насликан у „Цртаћој књизи Сибира” састављеној Семјоном Ремезовим 1701. године. Град је приказан у цртежима Л. Воронина и Ф. Матјушкина на прелому XVIII и XIX века.
Зашиверск био је град потпуно саграђен од дрвета. Бедем изграђени 1676. године према археолошким ископавањима 1969—1971. година имао је дужину од 46 метара и ширину 38 метара. Дебљина бедема постављеног из два реда трупаца је била око два метра. Преко бедема су изграђене две куле са капијом, једна кула на углу и црква Спаситеља (уграђена у јужни зид). У плану, који је израдио геодетар Турчанинов 1798. године, приказани су амбари за провијант и тамница. У цртежима Л. Воронина крајем XVIII века бедем тврђаве већ је нестао. Судећи по напоменутом плану и цртежима, град је имао неуређену изградњу без улица, куће су се припијали уза реку. Крајем XVIII века град се ширио и већ се налазио на полуострву и на суседном западном острву. Како су рекли староседелаци, део града је такође био смештен на левој обали Индигирке и на брдима изнад основног дела града.