Борисав Р. Декић (10. јун 1884 — 1. март 1958) био је српски занатлија, опанчар из Прокупља, учесник првог и другог Балканског рата и Првог светског рата. Носилац Албанске споменице и учесник пробоја Солунског фронта. Припадник другог Гвозденог пешадијског пука "Књаз Михајло". Све време ратова радио је у санитету као болничар. На Солунском фронту радио у савезничкој болници у Солуну.
Регрутован је 1903. године и служи у Нишу у 2. пешадијском пуку „Књаз Михаило“ Моравске дивизије првог позива. Током службе обучава се као пуковски болничар (санитетски редар). По завршетку обуке Фотографисан у атељеу познатог дворског фотографа Петра М. Аранђеловића. Враћа се у Прокупље 1905 године. У том периоду радио је у трговини свога оца Ристе. Kao aктивни резервиста санитета — повремено учествује у санитетским вежбама. Мобилисан у 2. пешадијски пук Моравске дивизије 1912 године. Пук учествује у Кумановској бици (23–24. октобар) и Битољској бици (новембар 1912.). Као болничар, био је задужен за евакуацију и негу рањеника код Куманова и Скопља. Након завршетка рата, остаје са јединицом у Македонији (Прилеп–Битољ). Учествује у Брегалничкој бици (јун–јул 1913) у Другом Балканском рату. Пук претрпео тешке губитке; болничари су имали изузетно важну улогу. По завршетку рата враћа се у Прокупље. Фебруара 1914. – рађа му се први син. Лето 1914. – поново је мобилисан као болничар. Учествује у Церској и Колубарској бици, задужен за сакупљање рањеника код Лајковца и Лазаревца. Године 1915. – рађа му се други син, док је већ на фронту. Током јесење офанзиве (октобар–новембар 1915.), пук се повлачи преко Ниша, Куршумлије и Приштине. Као болничар, прикупља рањенике и рањене цивиле током повлачења преко Албаније (преко Призрена и Љеша). Пут је био стравичан — санитетски редари су ишли последњи. Током пута се разболео и провео неколико дана у једној Албанској кући ради опоравка. Стиже до Скадра, затим до Јадранске обале. Након евакуације из Драча преко мора, стиже на острво Крф. Учествује у опоравку јединица. Премештен у Солун (крајем 1916.) у савезничку војну болницу. Ради као болничар и преводилац између српског особља и француских лекара. Болнице су се налазиле у кампу Зеитенлик и у Каламарии. Брине о рањеницима са Кајмакчалана, Доброг Поља и Ветерника. Почетком 1918. део српских санитетлија прате фронт приликом пробоја до Скопља и Ниша. Крајем 1918. враћа се у Прокупље, после три године у туђини. Остаје у резерви до 1921.
Биографија После рата наставио је да ради у својој опанчарској радњи. Иако занатлија, као члан КПЈ, кандидовао се за председника општине 1920. године. Децембра исте године био је ухапшен због чланства у КПЈ, али је пуштен после неколико дана. Истакао се у давању добровољног прилога за бугарске револуционаре 1924. године. Његов старији син Живојин Декић је уместо породичног заната одабрао војни позив и постао Капетан војске Краљевине Југославије. Од септембра 1940. његову кућу је посећивао будући народни херој Ратко Павловић Ћићко и други локални комунисти. Поред осталих у том периоду је чест гост био и, тадашљи студент, Војин Бајевић Вук, касније првоборац и истакнути послератни државни руководилац који је гајио емотивна осећања према Борисављевој најстаријој ћерки. Посете припадника НОП у току рата нису биле ретке, будући да се кућа налазила на самој обали реке Топлице коју је било могуће прегазити.
Априла 1943. године одржао је информативно предавање о развоју занатства у Прокупљу, као већник Занатске коморе у Београду, а по препоруци начелства из Лесковца. Удружење занатлија му је 21. фебруара 1944. у Прокупљу издало уверење Бр. 17, како би се слободно кретао и набављао потребан материјал за рад. Његов млађи син Милован Декић се придружио Народноослободилачкој борби. мини|200px|Радња Борисава Декића Као члан управног одбора Фонда за подизање Занатског дома учествовао је у раду на две седнице, 20. августа и 20. октобра 1947. године, на којима су прегледане новчане књиге Фонда и на којима је одлучено да се финансира изградња Занатског дома у Прокупљу.
Поседовао је три опанчарске радње од којих му је једна срушена у бомбардовању а остале две су му одузете у послератним данима, па је занатску производњу наставио у кућним условима. Због дојаве, извршен је претрес куће. На тавану је пронађена већа количина коже, репро-материјала који се користи за израду опанака. Поново је ухапшен, па након одлежане краће затворске казне пуштен на инсистирање Војина Бајевића Вука. Умро је у Прокупљу 1958. године. Имао је петоро деце.
Референце
Категорија:Рођени 1884. Категорија:Умрли 1958. Категорија:Солунски борци Категорија:Војници из Прокупља Категорија:Носиоци Албанске споменице