Атеизам (изведено од грчког ἄθεος atheos; „без богова; безбожник; секуларни; негирање и презирање богова”Модерни преводи класичних текстова понекад реч atheos преводе као „атеистично”.) одбијање је веровања у постојање божанстава. Атеистичке идеје и њихов утицај имају дугу историју. Током векова, атеисти су подржали недостатак вере у богове помоћу низа области, укључујући науку и филозофију.
Филозофске мисли атеиста су почеле да се појављује у Европи и Азији у шестом или петом веку пре нове ере. Вил Дјурант у свом делу Историја цивилизације објашњава да је код неких пигмеј племена у Африци уочено да нема култова или обреда. Није било тотема, божанстава или духова. Мртве су сахрањивали без церемоније или предмета и није им била посвећена посебна пажња.
Индијска филозофија На Истоку су се у шестом веку пре нове ере појавиле религије које не захтевају веровање у божанства, ђаинизам, будизма и секте у хиндуизму у Индији, а таоизам у Кини. Ове религије тврде да нуде филозофски и спаситељски пут без веровања у божанства. Божанства се не сматрају као неопходна за спас у раној будистичкој традицији.
Класична Грчка и Рим десно|мини|230x230пиксел|Сократ, отац западне филозофије мини|Епикур, творац епикурејства У Западној антици, теизам је био темељ вере која је подржавла легитимитет државе (полиса, касније Римског царства). Историјски гледано, сваки човек који није веровао у неког Бога ког подржава држава је био оптужен за атеизам, а то је тада био злочин који се кажњавао смртном казном. Из политичких разлога, Сократ је у Атини 399. године пре нове ере био оптужен за atheos („одбијање да призна богове”). Хришћани у Риму су такође виђени као опасност за државну религије и сматрани су као атеисти. Дакле, оптужбе за атеизам су се често третирале као оптужбе за јерес и биле су политички инструмент за елиминисање непријатеља.
Пресократовска филозофије Западна филозофија настаје у грчком свету у шестом веку пре нове ере. Први хеленски филозофи нису били атеисти, али су покушавали да објасне свет помоћу процеса природе, а не митологије. Тако је муња резултат „ветара који разбија облаке”,Anaximander, ap. а земљотрес настаје када „земљу промени грејање или хлађење”.Anaximenes, ap. Рани филозофи су често критиковали традиционалне верске концепте. Ксенофан (6. век пре нове ере) је тврдио да ако би краве и коњи имали руке „коњи би цртали богове као коње, а краве би их цртале као крава”.Clement of Alexandria, Stromata, v. 14. Анаксагора (5. век пре нове ере) је тврдио да је Сунце „ватреном масе већа од Пелопонеза”, због чега је био приморан да побегне из Атине.Diogenes Laertius, ii. 6—14.
Први материјалистички филозофи су атомисти Леукип и Демокрит (5. век пре нове ере), који су покушали да објасне формирање и развој света са становишта могућности кретања атома у бесконачном простору.
Еурипид (480—406. године пре нове ере) је записао у својој представи Белерофон:„Да ли неко каже да има богова изнад? Нема; не, нема. Нека вас будала, Коју воде ове лажне приче не превари”.Аристофан (448—380. п. н. е.), познат по свом сатиричном стилу, је написао у својој предсатви Витезови: „Светиње! Светиње! Сигурно не верујете у богове. Који је ваш аргумент? Где су ваши докази?”
Софисти У петом веку пре нове ере софисти су почели да преиспитују многе традиционалне представе о грчкој култури. Протагор је записао „По питању богова, ја не могу да кажем да они постоје или не постоје”. Диагор (5. век пре нове ере) је познат као „први атеиста”.
Епикурејство Једна од најзничајнијих личности атеизма је Епикур (око 300. п. н. е.). Ослањајући се на идеје Демокрита и атомизма, он износи материјалистичку филозофију у којој универзумом управљају закони промене без божанске интервенције. Иако је рекао да божанства постоје, сматрао је да она нису заинтересована за човека. Циљ епикурејства је душевни мир излагањем да је страх од божанског гнева ирационалан.
Један од заступника епикурејства је Лукреције. Он је у својој песми из 1. века пре нове ере О природи ствари (лат. De rerum natura) изнео да богови постоје, али је тврдио да је верски страх главни узрок људске несреће и да се богови не мешају у свету.
Епикурејци негирају постојање загробног живота и самим тим се ослобођају страха од смрти.Гај Јулије Цезар (100—44. п. н. е.), који је био значајно приклоњен епикурејству, такође је негирао замисао постојања загробног живота. На суђењу римском политичару Луцију Сергију Катилину молио је да се не користи смртна казна успроставивши се следбенику стоичке филозофије Марку Порцију Катону Млађем (упоредити Цезаров говор: 51.29 и Катонов одговор: 52.13 у Крисповом делу The War With Catiline).
Епикурејци нису били прогањани, али су се њихова учења сматрала контроверзним и критиковали су их стоици и новоплатонисти. Покрет је све више слабио и изумрео је до краја Римског царства.
Средњи век мини|Осим што су током инквизиције гоњени атеисти, такође су биле забрањиване и спаљиване књиге које су промовисале атеизам У средњовековном исламу, муслимански учењаци су препознали идеју атеизма и често нападали невернике."Various Muslim theologians in the early Abbasid periods wrote treatises 'Against the Unbelievers,' ... the earliest extant work bearing this title is probably the Radd ala al-mulhid of the ninth-century Zaydi theologian al-Qasim b. Када је неко оптужен за атеизам, он се обично сматрао као јеретиик, а не присталицом атеизма.Sarah Stroumsa, 1999, Freethinkers of Medieval Islam: Ibn al-Rdwandi, Abu Bakr al-Razi, and their Impact on Islamic Thought. Међутим, рационалиста и атеисти деветог века Ибн ал-Раванди је критиковао концепт верског пророчанства, укључујући и Мухамедова. Тврдио је да верске догме нису прихватљиве разуму и да се морају одбацити.Encyclopaedia of Islam, 1971, 3. свез. Други критичари религије у исламском свету су лекар и филозоф Абу Бакр ал-Рази (865—925) и научник Абу Иса ал-Варак (9. век).
У Европском средњем веку нема јасног изражавања атеизма. Главни лик у Исландској саги Храфнкел, написане крајем 13. века, каже, „мислим да је то глупост веровати у богове”. Након што је његов храм Фрејру спаљен, а он послат у ропство, заклиње се да никада неће принети жртву. У саги је описан као goðlauss, „безбожник”. Јакоб Грим је у својој Теорији митологије изнео:„Важно је напоменути да се у нордијским легендама понекад помиње неколико људи који се окрећу и сумњеају у богове ослањајући се на сопствене снаге и врлине.”Jacob Grimm, 1882, Teutonic Mythology 1. део. У хришћанској Европи људи су били прогањани због јереси, посебно у земљама где је инквизиција била активна. Међутим, Пет доказа за постојања Бога Томе Аквинског и Анселимов онтологическим аргумент имплицитно признају валидност питања постојања Бога.
Оптужба за атеизам је коришћена за нападе на политичке или верске противнике. Папу Бонифација VIII, који је инсистирао на политичкој доминацији цркве, су непријатељи оптужили после његове смрти да је имао (мало вероватно) атеистичка гледишта, као што су „не веровање у бесмртност душе и у живот после смрти”.John William Draper, 1864, History of the intellectual development of Europe.
Ренесанса и реформација мини|Холандски филозоф Барух Спиноза је тврдио у 17. веку да Бог не интервенише у свет, већ да закони природе објашњавају функционисање универзума У време ренесансе и реформације, критика традиционалне религијске организације се ширила у претежно хришћанским земљама, али то није био атеизам.
Термин athéisme је настао у Француској у 16. веку. Реч atheist се појавила у енглеском језику почетком 1566. Појам атеизма је поново печео да се користи као реакција на филозофске и верске преокрете доба просветитељства и реформације. Током шеснаестог и седамнаестог века, реч „атеиста” је коришћена искључиво као увреда; нико није хтео да се изјасни као атеиста. Иако је атеистичку књигу Theophrastus redivivus објавио непознати аутор у 16. веку, атеизам је био епитет који подразумева одсуство моралних ограничења.Hecht, Jennifer Michael (2004).
Реформација у Европи је отворила пут за атеисте нападајући ауторитет католичке цркве. Деизм је стекао утицај у Француској, Пруској и Енглеској и понудио веру у божанство, али „док су неки деисти били прерушени атеисти, већина њих су били религиозни, а по данашњим стандардима би се називали правим верницима”. Научна и математичка открића људи попут Коперника, Њутна и Декарта су скицирала слику природних закона која је подстакла овај нови поглед на свет. Холандски филозоф Барух Спиноза је био „вероватно први познати полу-атеиста који се изјаснио у хришћанској земљи у модерном добу”. Спиноза је био протеран из своје синагоге због протеста против учења својих рабина и због непресуствовања молитви суботом. Он је веровао да Бог не интервенише у свет и да закони природе објашњавају како функционише универзум.
Енглески филозоф Томас Хобс (1588—1679) је био оптужен за атеизмам, али је он то негирао. Његов теизам је био необичан, јер је веровао да је Бог материја. Пре њега, британски драмски писац и песник Кристофер Марлоу (1563—1593) је био оптужен за атеизам када је дело које пориче божанство Исуса Христа пронађено у његовој кући. Убијен је пре него што је могао да се одрани од оптужбе.
Епоха просветитељства десно|мини|Нотре-Даме у Стразбуру је претворен у храм ума Иако није преображавао већину становништва, верзија деизма је постала утицајана у одређеним интелектуалним круговима. Жан Жак Русо је оспоравао хришћанске идеје да су људска бића грешна од кад су напустила Еденске врт и уместо тога је предложио да су људи у почетку добри. Волтер је заслужан за приближавање деизма широј публици, али његов рад признаје да је страх од Бога важан полицајац и Волтер износи „ако Бог не постоји, требало би га измислити”.
Прву књигу у модерном времену која искључиво промовише атеизам је написао француски католички свештеник Жан Мелисер (1664—1729). Његови постхумно објављени филозофски есеја (Мисли и убеђења Жана МелисераЦели наслов на француском: Mémoire des pensées et sentiments de Jean Meslier, prêtre-curé d'Etrépigny et de Balaives, sur une partie des erreurs et des abus de la conduite et du gouvernement des hommes, où l'on voit des démonstrations claires et évidentes de la vanité et de la fausseté de toutes les religions du monde, pour être adressé à ses paroissiens après sa mort et pour leur servir de témoignage de vérité à eux et à tous leurs semblables.) одбацују концепт Бога (како у хришћанском тако и у деистических смислу), душе, чуда и дисциплине теологије.Michel Onfray (2007). филозоф Мишел Онфреу тврди да његов рад означава почетак „историје правог атеизма”.
До 1770-их година, атеизам у претежно хришћанским земљама је престајао да буде опасна оптужба и полако постаје дозвољен. Прво отворено порицање постојања Бога и признање атеизма од античких времена је изнео Барон Холбах (1723—1789) у свом раду из 1770. године, Систем природе. Холбах је био париски радник који је водио познати салон који су посећивали многи интелектуалци тог времена, укључујући и Денија Дидроа, Жана Жака Русоа, Дејвида Хјума, Адама Смита и Бенџамина Френклина. Међутим, његова књига је објављена под псеудонимом и била је забрањена и јавно ју је спалио џелат.
У Шкотској, Дејвид Хјум је објавио шест томова историје Енглеске 1754. године, у којима је дао мало пажње Богу. Он је наговестио да ако би Бог постојао, они није заинтересован за Европу. Хјум је исмејавао чуда, али је био обазрив што се хришћанства тиче.
Памфлет Одговор на др Пристлијева писма филозофском невернику (1782) се сматра првом публикованом декларацијом атеизма у Британији. Иначе непознат Вилијам Хамон (можда псеудоним) је потписао предговор и поговор као уредник рада, а анонимни главни текст се приписује Метју Тарнеру, лекару из Ливерпула који је познавао Пристлија. Историчар атеизма Дејвид Берман тврди да је Тарнер аутор, али је такође изнео да су можда била два аутора.Погледајте Berman 1988, 5. поглавље.
Модерна историја
Деветнаести век