Белопаланачка котлина је пространо улегнуће у земљиној кори и специфичан геопростор на југоистоку Србије у тектонском рову композитне долине-потолине средњег Понишавља, које поред Белопаланачке и Коритничке котлине чини и изворишни облук Црвене реке. Узводно је од Ђурђевопољске котлине (која је дугачка 8 km) одвојена кратком (1,5 km) сутеском Светог Оца, а низводно од Островичке котлине релативно дугачком и великом Сићевачком клисуром (17 km). Од Лужничке котлине је одвојена Бежишким ждрелом.Митић, Д.: Средње Понишавље — основе стратегије природних и створених вредности, Научна монографија, Универзитет у Нишу, 2006.
Као део Нишавске долине истог морфолошког типа, Белопаланачка котлина међутим представља индивидуалну целину и одвојен географски предео, који почиње на истоку од Светог Оца, и на западу сраста са Сићевачком клисуром, чинећи котлину која по површини (361,1 km²) и броју становника (13.361) спада међу средње географске просторе ове врсте у Југоисточној Србији. Белопаланачка котлина је окружена планинским венцима и то: са севера Сврљишким планинама, југа Шљивовичким венцем и у доњем делу северним гребеном Суве планине. Епигенетском сутеском Скокањћиног камена и Белановачко — црвеноречким сужењем, Скокањћиног камена и Белановачко — црвеноречким сужењем, Белопаланачка котлина је морфолошки подељена на три дела: горњи, средњи и доњи.
На основу физичко-географских, друштвено-географских и демографских карактеристика, она је сложени развојни систем, у коме централно место заузимају град Бела Паланка и 34 сеоска насеља са својом инфраструктуром и највећим ресурсима у плодном земљишту. „Иако је претежно уоквирена високим брдско-планинским ободом, Белопаланачка котлина је у повољној комуникативној вези са суседним котлинама, захваљујући највише долинама Нишаве, Црвене реке и Коритничке реке“. Položaj i prostranstvo U: Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš Данас се Белопаланачка котлина налази на важном интерконтиненталном путу који спаја средњу Европу и Малу Азију, а њена претеча и највеће насеље Ремезијана (Бела Паланка) се налазилана главном римском војничком путу - Via Militaris — од Сингидунума за Визант, у подножју Великог и Малог курила у окуци леве обале Коритничке реке, која се улива у Нишаву северозападно од града.Елена Васић Петровић, , Ниш и Византија VIII, Ниш,
Положај и пространство Белопаланачка котлина се налази у Региону јужне и источне Србије у Пиротској области, окружена градовима: Нишка Бања, Сврљиг, Књажевац, Пирот, Бабушница и Гаџин Хан. Просечна надморска висина је 394 m, и варира од ниске белопаланачке долине (реке Нишаве) до високе Суве планине и Сврљишких планина. Белопаланачка котлина представља удолину реке Нишаве која тече између јужних падина Сврљишких планина и Суве планине. Ова композитна, полигенетска долина предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране потолине Нишке и Белопаланачке котлине.Костић, М. Београд: Географски институт „Јован Цвијић”, Посебна издања, књ. 21. Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, најпре језерским отоком, касније, наслеђеном долином Нишаве.
За постанак и данашњи изглед Белопаланачке котлине од великог значаја су и најмлађа убирања, насталих као последица, „најмлађих тектонских процеса током којих се Нишава усецала, а околни планински венци издизали, и омеђили котлину као асцендентну долину“.
Белопаланачка котлина дуга је 22 km, а у најширем делу, широка 4 кm. Обухвата највећи део простора средњег Понишавља, у коме највећи део територије припада брдско-планинском подручју (76%), след брежуљкасто-брдски терени (19%) и равничарски терени са свега 5% површине, око реке Нишаве.
Белопаланачка котлина се простире на површини од 346,1 km² (34.610 хектара). Са сливом Коритничке реке површине 116 km² у најширим географским границама Белопаланачка котлина се простире на 462,1 km², а без тог слива и слива Црвене реке она захвата 248,1 km².
На истоку се спаја са горњим Понишављем, а на западу са Островичком котлином тј. њеним — кањонским делом. Долински подови котлине лучно се повијају дајући јој „облик људског бубрега“, јер кад из овалне форме средњег Понишавља „испада“ површина Коритничке котлине, која се на југу пружа до централног дела Белопаланачке котлине, на њој настаје „бубрежасто улегнуће“.
Белопаланачка котлина, на западу, почиње код села Црнче, где огранци ових планина напуштају Нишаву код села Долац, и одатле се правцем запад—исток протеже све до Светог Оца. На истоку, Белопаланачка котлина се граничи са доњим Понишављем а на западу са горњим Понишављем.
На простору Белопаланачка котлине налази се 34 насеља, у којима је према попису из 1961. године живело 17.129, а према попису из 1991. године 13.361. становника. Насељеност овог подручја је неуједначена и показује изразит тренд депопулације. Преко 80% становништва је везано за Белу Паланку са ужом околином. Планински делови терена су ненастањени (Сврљишке планине, Сува планина и Влашка планина) и на њима је све мање сточара који напасају стада.
Географски положај мини|Положај Белопаланачке котлине у Нишавском округу на карти Србије Белопаланачка котлина, која се административно налази у оквиру Нишавског округа, простире се између: 43° 13’ и 43° 15’ северне географске ширине и 22° 16’ и 22° 23’ источно од Гринича Белопаланачка котлина као пространа и плитка потолина, неправилног бубрежастог облика са дужом осом од око 22 -{km}- и краћом од око 4 -{km}-, попречно утиснутом на меридијански правац нишавске удолине лежи у средњем Понишављу.
Удаљена је 285 -{km}- југоисточно од Београда, 42 -{km}- источно од Ниша и 285 -{km}-, 50 -{km}- јужно до Сврљаига и 27 -{km}- западно од Пирота.
По својој широј припадности Белопаланачка котлина у ширем смислу и мезо-физиогеографском положају припада интрабалканском низу котлина, које почињу; Софијском котлином на истоку и преко Пиротске и Ђурђевопољске котлине завршавају се Белопаланачком, као последњом интрабалканском котлином на западу.
Макроцелине Белопаланчке котлине су: сама Белопаланачка котлина и облук Суве планине.
Белопаланачка котлина лежи на геотектонској граници кристаласте, родопске масе и кречњачких планина источне Србије и споју великих удолина Балканског полуострва између Сврљишких на северу и Суве планине (на југу). На западу почиње од Сићевачке клисуре, а завршава се на западу. Најистакнутији врх јужног обода котлине - Трем (1808 m), који се уздиже са Суве планине, готово изнад средишњег дела котлине, удаљен је од Јадранског мора 265 -{km}-, од Егејског мора скоро исто као и од Јадранског мора, а од Црног мора је далеко око 420 -{km}-”.
Долина Нишаве пресеца белопаланачку котлину које је окружена планинским венцима и то: са севера Сврљишким планинама, са југа Шљивовичким венцем и у доњем делу северним гребеном Суве планине.
Белопаланачка котлина се граничи на: западу са Нишком и Остовичком котлином и Сићевачком клисуром југозападу са пределом Заплања северу са Сврљишком котлином, северу и североистоку са пределом Белопаланачког буџака, истоку са Ђурђевопољском котлином, југоистоку са Пиротском котлином и планином Белавом, југу са Коритничком котлином, Кроз Белопаланачку котлину пролазе и сустичу се и пролазе бројни локални, регионалне, државне и међудржавне саобраћајнице светског значаја, које су значајно утицале на укупан развој Беле Паланке у њој, као централног града средњег Понишавља. Данашњи саобраћајни пут који пролази кроз Сићевачку клисуру изграђен је 1968. чиме је белопаланачка саобраћајница постала једна саобраћајница великог значаја за средње и доње Понишавље. Ова саобраћајница вековима је давала виталност котлини кроз коју је пролазила, јер су у одређеној мери, зависила усмерења и други, мањи путеви као и врста саобраћаја.
У периоду од 1887. до 1888. године изграђена је железничка пруга долином Нишаве (као саставни део велике светске магистрале која везује запад и исток), што је имало велики значај и утицај на средње Понишавље и белопаланачку котлину у њему.
Геолошка прошлост мини|У горњем палеозоику (перм), Белопаланачка котлина лежала је на дну океана (Тетиса) Белопаланачка котлина, као део нишавска долина представља саставни део маркантне Нишавско-маричке удолине. Река Нишава која протиче тереном који садржи минералне материјале различитих физичких својстава (првенствено чврстоће), образована је као сложена или композитна долина.
Тако је у њеном току настала и белопаланачка долина, радом сила речне ерозије, као и тектонским покретима. Отуд је она и полигенетска. Јанковић посебно истиче у „Историји развитка нишавске долине” да Нишавска долина представља, најбољи пример полигенетске долине у сложеној долини Нишаве, са геоморфолошким одликама посебне области.Митић, Д., Станојевић Милена: Шуме средњег Понишавља, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, Ниш, 2008.
По својој широј припадности и мезо-физиогеографском положају Белопаланачка котлина припада интрабалканском низу котлина. Тај низ котлина почиње Софијском котлином на истоку и настављајући се преко Пиротске и Ђурђевопољске котлине и завршава Белопаланачком, као последњом интрабалканском котлином на Западу.
Основни облик шире области у којој централно место заузима Белопаланачка котлина створен тектонским процесима који су генерално утицали и на физиономију рељефа. На данашњи изглед су утицали и накнадни процеси језерске абразије и акумулације, флувијални процеси и крашке ерозије. У Ветанској корутини су присутни и флувио — денудациони процеси и механичко распадање стена, а постоје претпоставке и о утицају глацијалног феномена.
<center> {| | style="background:silver;" colspan="2"|Фазе језерског периода развоја белопаланачке долинеЈанковић, Т. Петар, , Српска Краљевска Академија, Београд. |- ! Језерске фазе !! Карактеристике језерских фаза |- |<center> Прва|| У најстаријој језерској фази површина језера достигла је висину од 830 метара у односу на данашњу надморску висину. У првој фази Нишавско језеро је веома широким комуникацијама повезано са моравским, заплањским и сврљишким базеном. Из воде као острва штрче доминантни врхови Суве планине (Трем, Голаш и део Валожја), затим Шљивовички врх, Рињске планине (са Плешом) и Орљански камен. После дужег мировања при крају фазе наступило је доба интензивних тектонских покрета, који су изменили конфигурацију језерског дна и изазвали релативно брзо спуштање новог нивоа са 830 на 610 метара. |- |<center> Друга ||Ову језерску фазу карактерише смиривањем покрета, и пад висине воде, што је повећало копнене површине. При самом крају фазе поново је дошло до великих покрета, па је ниво језера сишао на 500 метара. У овој фази дошло је и до главног издизања пречага између басена, тако да се (у првој фази поменута) острва, повећавају и повезују са Белавом, а Сврљишке планине са Пајешким каменом, а Шљивовички врх са залеђем ка Столу. Тиме су обележене контуре данашњих котлина на простору Југоисточне Србије. |- | Трећа || У последњој језерској фази некада велико језеро распало се у четири мања, која су испунила Нишку и суседне котлине. Нишко језеро изгледало је тада као залив већег језера, које је заузимало лесковачко-алексиначко поморавље. Јаки тектонски покрети јавили су се и на крају ове фазе, која припада горњем плиоцену. Ови тектонски покрети изазвали су промене у висинама земљишта, због чега је наступило брзо отицање језера и формирање плиоценске Нишаве. Планински масиви добијају своје контуре, а језера се задржавају и чини данашњи простор Белопаланачке котлине. |} 750px|мини|центар|Поглед на Суву планину, Белопаланачку котлину и Сврљишке планине са КоритњакаКако су се површи и околне планине, помаљала као острва из неогеног Нишавског језера, настале су котлине средњег Понишавља, као знатно ниже предеоне целине од Суве планине и других планина, која су се око ових котлина јасно издвојиле и истакле.