Салвадор Фелипе Хасинто Дали, 1. маркиз од Пубола (, ; Фигерас, 11. мај 1904 — Фигерас, 23. јануар 1989) био је каталонски и шпански надреалистички уметник, један од најзначајнијих уметника 20. века. Бавио се сликањем, писањем, вајањем, сценографијом и глумом.

Он је један од најзначајнијих уметника 20. века, а често га називају и великим мајстором надреализма. Његова уметничка дела показала су да је он један од најкреативнијих сликара свог времена. Далијева честа тематика је свет простора, пијанства, грознице и религије.

Овај славни сликар је читавог свог живота веровао у своју посебност. Једни су га сматрали генијем, док су други говорили о њему као поремећеном егоцентрику, чија дела немају никакву вредност. Мада су га шпански ликовни критичари увек сматрали за надобудног и неталентованог шарлатана, популарност и продајна цена његових дела непрестано су расли. Данас, светски колекционари плаћају милионе долара како би у својој колекцији имали бар једну Далијеву слику.

Биографија

Салвадор Дали је рођен 11. маја 1904. године у каталонском граду Фигерасу, а умро је 23. јануара 1989. у истом месту.

Одрастао је у породици средње класе. Отац, Салвадор Дали (), био је угледни нотар, веома строг према свом сину, док је мајка, Фелипа Ферес (), била домаћица и пружала велику подршку у замисли свога сина да се окрене уметности. Име Салвадор је најпре било дато његовом брату, који је девет месеци пре Салвадоровог рођења умро. Поред покојног брата, Дали је имао и сестру, Ана Марију (), три године млађу од њега. Она је 1949. године написала књигу о свом брату под називом Дали виђен од стране своје сестре ().

У фебруару 1921. године, Далијева мајка умире од рака дојке, када је њему било само 16 година. Његов отац се након смрти супруге оженио њеном сестром. Дали је волео и поштовао своју тетку и није имао ништа против тог брака.

Прву јавну изложбу овај славни уметник одржао је 1919. године у позоришту у Фигерасу, које је данас његов музеј (). А 1929. године отворена му је и прва изложба у Паризу на којој није присуствовао јер се два дана пре изложбе, вратио са Галом у Шпанију.Салвадор Дали

Суботичанин Спиридон Митић га је 1975. године у Паризу победио у сликарском окршају.

Године 1982, краљ Хуан Карлос I именује га маркизом од Пубола. Због ове указане части, Дали је краљу поклонио слику „Глава Европе”, коју му је предао када га је овај посетио у самртној постељи.

Дана 10. јуна 1982. године овоземаљски свет напустила је једина особа коју је Салвадор Дали волео. Његова жена Гала је умрла у сну. Десило се управо оно што он није желео да се догоди, а то је да она оде прва, а он остане сам. Због овог трагичног губитка, Дали је изгубио вољу за животом, повукао се у себе, а од дана када је она умрла престао је да пије воду док није дехидрирао и завршио у болници што су многи протумачили као његов покушај самоубиства.

Исте године преселио се у дворац Пубол, да би га подсећао на Галину смрт. Све што је радио, радио је због тога што није могао да поднесе чињеницу што је његова драга умрла пре њега. Под неразјашњеним околностима 1984. године Пубол се запалио, а Далија је сигурне смрти спасило његово особље. И ова незгода окарактерисана је као његов покушај самоубиства. Ипак, на наговор пријатеља вратио се да живи у музеју Театро који је сам саградио. После четири године тешке депресије, његово срце прилично је ослабило, па је у децембру 1988. године хоспитализован. Док је лежао у болници, у посету му је дошао шпански краљ Хуан Карлос који је признао да је одувек био љубитељ његових дела.

Нажалост, 2. јануара 1989. године, за време трајања његове омиљене представе Тристан и Изолда, у 84. години живота, престало је да куца срце Салвадора Далија. Сахрањен је у свом музеју у Фигерасу, а након смрти сва своја дела и богатство оставља Шпанији.

Дела

Књижевност

Оно што Далија издваја од осталих уметника и што га чини посебним, јесте његова необична личност. Салвадор је био геније на граници лудила. Његове карактерне особине, егоцентричност, депресивност и мазохизам, јасно се виде у његовим делима.

Осим што се бавио сликарством, сценографијом, дизајном, вајарством и филмом био је и писац. Написао је неколико веома важних и читаних дела. Једно од најважнији је свакако Тајни живот Салвадора Далија (1942), а треба напоменути и Скривена лица и Дневник Генија.

Роман Скривена лица () написао је 1943. године на француском језику, за свега четири месеца. Објављен је 1944. и одмах преведен на енглески језик. Дело има 325 страница и говори о животу једне групе ексцентричних аристократа који живе у декадентном и завидном друштву између 1934. и 1943. године у време успона фашизма и разорног рата. Испод лица главних ликова овог дела се, како сам Салвадор каже, крију перверзна искуства његове адолесценције. У предговору, аутор каже да је књигу написао зато што савремена историја нуди изванредну грађу за роман о настајању и сукобима великих људских страсти. Један од најзаслужнијих за настанак овог дела јесте Федерико Гарсија Лорка који је Салвадора Далија, осим што му је био велики пријатељ, подстакао да се бави и писањем. Дали пише овај роман који је управо посвећен Лорки.

Друго велико дело јесте Дневник генија. Дело које је писано између 1952. и 1963. године. Салвадор кроз ово дело жели да прикаже да се након Француске револуције светом почео ширити погрешан, заглупљујући правац, који на сваки начин настоји свакога уверити да су генији (без обзира на његова дела) само људска бића у већој или мањој мери слична свим осталим смртницима. Да то није тачно, Дали потврђује речима: Тако он покушава да докаже да генији (уметници) нису ни мало слични обичним смртницима и да се јако разликују од њих.

Ова књига ће доказати да се свакодневно живљење генија, његово спавање, његово варење, његова занесеност, његови нокти, његова крв, његов живот и његова смрт, битно разликује од живљења свега осталог у човечанству. Дакле, ова јединствена књига је први дневник који је написао геније.

То су једини, али и савршено уверљиви разлози на темељу којих ће све што следи, од почетка до краја, бити генијално на један непрекидан и неизбежан начин, али и због тога што је реч о истинитом Дневнику вашег верног и скромног слуге.

И као последње, а најважније и најзанимљивије дело јавља се Тајни живот Салвадора Далија (). Ово је једно од оних дела које просто не може да вас остави равнодушним. Читајући га променићете хиљаду расположења, осећања и мишљења, али на крају морате схватити да без обзира на све он није обичан човек и да је са разлогом један од највећих уметника 20. века.

На самом почетку, он каже:

У свом тајном дневнику, односно својој аутобиографији, говори о свом животу тако реално и тако страствено. Сећа се свог детињства, одрастања, школовања, тренутака самоће који су га очаравали и које је обожавао, сликарске академије, упознавања са Галом и другим битним стварима. Говори нам како се плаши скакаваца, како не воли да једе спанаћ, стиди се девојака, како цени уметнике попут Рафаела. Говори о својим првим сликарским подухватима и жељи да сликарство надјача музику.

Сликарство мини|200п|Упорност сећања из 1931. је Далијево најпознатије дело. Своју сликарску каријеру Дали је започео већ са 10 година, похађајући часове сликарства, а неколико година касније уписао је сликарску Академију у Мадриду са које је избачен непосредно пред дипломски, изјавивши да на факултету нико није довољно компетентан да га оцени.

Био је један од водећих уметника надреализма, па је, као и његови савременици, следио теорије Зигмунда Фројда и психоанализе, и усредсредио се на приказ снова и испитивање подсвесног у човеку.Утицај Зигмунда Фројда на Салвадора Далија Тако је комбинацијом неспојивих елемената из природе, са примесама фантастике, своју имагинацију довео до иреалности, учинивши да његова дела делују бизарно, неуобичајено и узнемиравајуће.Ликовна култура 4, Лидија Жупанић Шуица, Klett.

Његова прва дела сликана су искључиво уљем, а лајтмотив истих је Ампурданска долина, као и призори каталонске обале који се налазе у позадини великог броја дела (Акт у пејзажу, Девојка крај прозора). Године 1919, након изложбе графика уљем одржаној у његовој породичној кући, одржао је своју прву јавну изложбу у Окружном позоришту у Фигерасу.

Своје узоре пронашао је у Веласкезу и Вермеру, али нимало не заостаје ни Пикасов утицај на њега. Наиме, упознавши га 1926. године, насликао је дело под називом „Венера и купидони” и то је само један од примера његовог кубистичког, пикасовског периода. До 1929. године експериментисао је са разним техникама, које су одређивале његов стил. "Играо" се са свим помодним трендовима. Истраживао је, поред кубизма, и импресионизам, поентилизам, футуризам, фовизам, али се окретао и делима италијанских метафизичких сликара као што је Ђорђо де Кирико. Касније Далијеве слике су на религиозној основи и класичнијег стила, као нпр. „Распеће” и „Сакрамент Тајне вечере”.

Такође, он инспирацију није проналазио само у подсвести, већ и у својој жени Гали. Година упознавања са њом била је изузетно успешна за Далија, јер је у том периоду насликао мноштво слика, испољавајући и ослобађајући све своје фрустрације, нагомилане страхове, сексуалне нагоне, психозе и фантазије. Поред слика са напоменутом тематиком, Дали је насликао и велики број портрета своје драге, која је била његова сапутница током целог живота.

Године 1929. придружује се надреалистичкој школи, чији су чланови били веома узнемирени због раста популарности Далијевог авангардног представљања стварности, јер је почињао да се сматра јединим правим представником овог покрета. Чак је једном приликом изјавио да се „надреализам већ рачуна на време пре и после Далија”. Његова идеја је била 'далинизација света', а с обзиром да његово име на шпанском језику значи спаситељ, сматрао је да је баш он предодређен да буде “спаситељ сликарства” које је било „у смртној опасности од апстрактне уметности, академског надреализма, дадаизма и уопште тих ‘изама’”

Далијев послератни сликарски период обележен је техничким виртуозитетом и великим занимањем за оптичке илузије, науку и религију. Дали, који је био под великим шоком након бомбардовања Хирошиме, поново је оживео религиозност и овај период је назвао „Нуклеарни мистицизам”. У сликама „Мадона из Порт Лигата” и „Распеће”, Дали комбинује хришћанску иконографију са дезинтеграцијом инспирисаном нуклеарном физиком. Осим ове две, у овај период спадају и слике „Железничка станица у Перпигнану” (1965) и „Халуциногени тореадор” (1968—1970).

Међутим, омиљена Далијева тема била је релативност времена и простора, којом се, подстакнут модерним научним истраживањима, бавио на неколико својих слика, међу којима је и једна од најпознатијих- „Упорност сећања”Салвадор Дали „Упорност сећања”: значење отопљених сатова (1931). Идеју да верно прикаже неухватљивост времена, симболично представљену топљењем часовника, добио је током јела, гледајући сир који се топи у његовом тањиру. Такође, његово неоспорно умеће се огледа и у томе што је, играјући се облицима и бојама, учино да слика може да се посматра иако се окрене за 180°, а најбољи пример за то је слика „Слонови који се огледају у лабудовима”.Ликовна култура 4, Лидија Жупанић Шуица, Klett.

Салвадор Дали је био изванредан уметник, о чему сведоче и дела која су од непроцењиве вредности, а ни данас не престају фасцинирати.

Скулптура

За свог живота Дали је произвео импресивну збирку скулптура. Неки од ових радова су изузетно мали, а други стоје као примери његових највећих дела. мини|Софа у облику усне Меј Вест Као и његове слике и цртежи, ове скулптуре су нашле свој дом у многим од најбољих светских музеја и приватних колекција. Међутим, за разлику од слика и цртежа, његове највеће скулптуре улепшавају и украшавају градске тргове, обале река и паркове. Оне постају део пејзажа и део земље у којој се налазе. Оне постају део града и заједнице. Далијеве скулптуре су начин да се истражи невидљиви део његових слика и радова.