Персона () је шведски авангардни психолошко-драмски филм из 1966. године, у режији и по сценарију Ингмара Бергмана. Радња се врти око младе медицинске сестре Алме (Биби Андерсон) и њене пацијенткиње, познате позоришне глумице Елизабет (Лив Улман), која је изненада престала да говори. Њих две се селе у викендицу, где Алма негује Елизабет, поверава јој се и почиње да има потешкоћа у разликовању сопственог идентитета од идентитета своје пацијенткиње.

Окарактерисан елементима психолошке драме, филм је био предмет бројних критичких анализа, тумачења и расправа. Истраживање двојности, лудила и личног идентитета у филму тумачено је као одраз Јунгове теорије персоне, као и као бављење темама повезаним са филмским стваралаштвом, вампиризмом, хомосексуалношћу, мајчинством, абортусом и другим питањима. Запажен је и експериментални стил пролога, приповедања и завршетка. Овај загонетни филм називан је „Монт Еверестом филмске анализе”; према филмском историчару Питеру Кауију, „све што се каже о Персони може бити оповргнуто; и супротно ће такође бити тачно”.

Бергман је написао Персону имајући Лив Улман и Биби Андерсон у виду за главне улоге и са идејом истраживања њихових идентитета, а филм је сниман у Стокхолму и на острву Форе 1965. године. Током продукције, аутори су експериментисали са ефектима, користећи дим и огледало за уоквиривање једне сцене, док су у постпродукцији спојили лица главних јунакиња за један кадар. Андерсонова је бранила сексуално експлицитан монолог у сценарију и сама изменила поједине његове делове.

По првом приказивању, филм је био донекле измењен због контроверзне тематике. Наишао је позитивне рецензије критичара, а шведски медији су сковали израз Person(a)kult да опишу његове одушевљене поштоваоце. Освојио је награду Златна буба за најбољи филм и био је шведски кандидат за Оскара за најбољи страни филм. Цензурисани садржај враћен је у рестаурације на енглеском језику 2001. године. Током времена, филм је стекао широко критичко признање, нарочито у погледу Бергманове режије, сценарија, наратива, камере Свена Никвиста и глумачких наступа главних глумица. Многи критичари сматрају Персону једним од најбољих филмова икада снимљених, Бергмановим магнум опусом и уметничким делом експерименталног филма, а улоге Андерсонове и Улманове једним од најбољих женских глумачких остварења у историји филма. Персона се такође сматра једним од најтежих и најсложенијих филмова. Заузела је 5. место у анкети најбољих филмова часописа Sight & Sound из 1972. године и 17. место 2012. године. Утицала је и на бројне редитеље, укључујући Роберта Алтмана, Дејвида Линча и Денија Вилнева.

Радња Пројектор почиње да приказује низ слика, укључујући распеће, паука и убијање јагњета, након чега се дечак буди у болници или мртвачници. Он види велики екран са замућеном сликом две жене. Једна од њих је можда Алма, млада медицинска сестра којој је надређена докторка одредила да негује Елизабет Воглер. Елизабет је позоришна глумица која је изненада престала да говори и да се креће, што су лекари утврдили као последицу воље, а не физичке или менталне болести. У болници, Елизабет је узнемирена телевизијским снимцима самоспаљивања једног човека током Вијетнамског рата. Алма чита Елизабет писмо од њеног мужа које садржи фотографију њиховог сина, а глумица цепа фотографију. Докторка претпоставља да би се Елизабет могла боље опоравити у викендици крај мора и шаље је тамо заједно са Алмом.

У викендици, Алма говори Елизабет да је нико никада није заиста слушао. Прича јој о свом веренику Карлу-Хенрику и о својој првој афери. Алма такође прича причу о томе како се, док је већ била у вези са Карлом-Хенриком, једном приликом сунчала нага са Катарином, женом коју је тек упознала. Појавила су се два млада дечака, а Катарина је започела оргију. Алма је затруднела, имала абортус, али и даље осећа кривицу због тога.

thumb|Фотографија из Штроповог извештаја, коју је Елизабет пронашла, на којој су пољски Јевреји заробљени од стране Немаца након устанка у Варшавском гету.

Алма одлази у град да пошаље њихова писма и примећује да Елизабетино није запечаћено. Чита писмо, у којем Елизабет пише да „проучава” Алму и помиње њену причу о оргији и абортусу. Бесна, Алма оптужује Елизабет да је користи. У насталој свађи прети да ће је полити кључалом водом, али се зауставља када је Елизабет замоли да то не учини. То је први пут да је Алма сигурна да је глумица проговорила откако су се упознале, иако је мислила да јој је Елизабет раније шапутала док је Алма била полубудна. Алма говори Елизабет да зна да је ужасна особа; када Елизабет побегне, Алма је јури и моли за опроштај. Касније, Елизабет гледа фотографију Јевреја ухапшених у Варшавском гету из Штроповог извештаја.

Једне ноћи, Алма чује човека напољу како дозива Елизабет; то је Елизабетин муж. Он Алму назива „Елизабет” и, иако му медицинска сестра говори да је погрешио, њих двоје имају сексуални однос. Алма се састаје са Елизабет да разговарају о томе зашто је Елизабет поцепала фотографију свог сина. Алма тада износи већину Елизабетине приче: да је желела једино што није имала — мајчинство — и да је остала трудна. Кајући се због своје одлуке, Елизабет је покушала да изазове побачај и родила дечака кога презире, али који жуди за њеном љубављу. Алма завршава причу узнемирена, потврђујући сопствени идентитет и поричући да је она Елизабет. Касније наговара Елизабет да изговори реч „ништа” и напушта викендицу док филмска екипа снима Елизабет, а пројектор из пролога престаје да ради.

Улоге

| Биби Андерсон || Алма |- | Лив Улман || Елизабет Воглер |- | Маргарета Крок || докторка |- | Гунар Бјернстранд || господин Воглер |- | Јерген Линдстрем || дечак, Елизабетин син

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1966. Категорија:Шведски филмови Категорија:Филмови на шведском језику Категорија:Филмске драме Категорија:Авангардни и експериментални филм Категорија:Независни филмови Категорија:Егзистенцијалистички филмови Категорија:Црно-бели филмови Категорија:Филмови у режији Ингмара Бергмана Категорија:Сексуалност малолетника у филмовима Категорија:Контроверзе о опсцености у филму Категорија:Филмови о психијатрији