Краљевина Италија се односи на Италију којом је владала краљевска династија Савоја од уједињења Италије 1860. до референдума о укидању монархије и успостављању републике 1946. године. Од 1922. до 1943. била је под диктатуром фашистичког лидера Бенита Мусолинија.

Иако победница у Првом светском рату, Италија је била захваћена економском кризом и незадовољством због изостанка награде за учешће у рату обећане Лондонским споразумом. Национализам захвата широке слојеве становништва. Бенито Мусолини, раније ангажован у радничком покрету, почиње да оснива фашистичке одреде назване према латинском -{facsio}-, што значи сноп и представља симбол слоге. У почетку на зборовима фашиста Мусолини је говорио и о демократским слободама и радничким правима. Касније су фашисти прешли на физичке обрачуне са социјалистима и комунистима. На изборима 1919. године добили су само 4000 гласова, али две године касније имали су 36 посланика од могућих 500. У наредним годинама овај покрет постаје масован. Припадници су носили црне кошуље (црнокошуљаши), а метода рада биле су уличне манифестације, зборови, пребијања, па чак и убиства политичких противника. Године 1921. фашисти су уједињени у Националну фашистичку странку. Октобра 1922. Бенито Мусолини и фашисти преузимају власт у Италији. Око 24000 чланова италијанске фашистичке партије марширало је из Напуља на Рим да би преузели власт. Њихов вођа, Бенито Мусолини, чекао је у Милану исход, спреман на бекство у Швајцарску ако преврат не успе. Како у Риму није било опозиције, краљ Виктор Емануел III понудио је Мусолинију да формира владу. У наредним годинама фашисти су укинули демократију у Италији, забрањен је рад свим другим партијама осим фашистичкој, основан је посебан суд за заштиту државе, радницима је забрањен штрајк. Сам Мусолини добио је титулу Ил Дуче (досл. „вођа”) и постао неприкосновена личност у држави.

Године 1935. италијанске снаге напале су независну афричку државу Етиопију уз помоћ авиона, хемијског оружја и оклопних возила. Друштво народа увело је економске санкције Италији, али оне нису имале посебан успех. Италија 1937. напушта Друштво народа. Италијански краљ проглашен је царем Абисиније, како су Италијани назвали новоосвојену државу. Етиопија остаје под италијанском контролом све до 1941. године. Италија 1939. напала и освојила Албанију. У Другом светском рату, Италија је капитулирала 3. септембра 1943. године.

Територија Краљевина Италија сматрала је својом територијом цело подручје данашње Италије. Територијални раст краљевине вршио се под процесом уједињења Италије све до 1870. године. Иако су данас у саставу Италије, Трст и Трентино-Јужни Тирол они нису били део краљевине све до 1919. године. Након Првог светског рата и Версајског и Сен-Жерменског споразума, Краљевини Италији су припали Горица, Трст, Истра, Кварнерска острва (Црес, Лошињ) Задар и далматинска острва Вис, Ластово, Палагружа, као и град Задар. Ријека је припојена Италији 1922. након Д'Анунциовог упада. За време Другог светског рата Краљевина Италија је проширила своју територију у Словенији до Љубљане и Саве. На источној Јадранској обали је проширила своје територије на цели Кварнер, а посредно је проширила своју власт на целу Далмацију које јој је препустио Павелићев режим и Црну Гору, Косово и делове западне Македоније, и на делове Грчке (Јонска острва, Епир, Киклади).

Осим територија на Апенинском полуострву и оближњих острва, Краљевина Италија је имала неколико колонија, протектората и марионетских држава, као што су Еритреја, Сомалија, Либија, Етиопија (након 1936) у Африци и Албанију и делове Грчке (Крф и острва Додеканез) у Европи и једну малу енклаву од 46 хектара у Тјенцину (Кина).Држала је и Београд у Србији, и Нови Пазар, такође у Србији, затим су држали и Марибор, Загреб, Тузлу.

Након Другог светског рата успостављене су границе данашње Италије. Историја Италије

Уједињење Италије (1859–1870)

мини|280px|десно|Карта процеса уједињења Краљевине Италије мини|200px|лево|Ђузепе Гарибалди, вођа републиканског покрета за уједињење Италије На таласу промена које је подстакнуо Наполеон настао је и Ризорђименто, револуционарни покрет за уједињење Италије. Рађање Краљевине Италије био је резултат напора италијанских радикалних револуционара с југа (Гарибалди) и монархиста са севера (Савојска династија), за стварање јединствене државе која би обухватала цело Апенинско полуострво и укинула власт бројних војводстава и средњовековних феудалних држава. Последња таква држава коју су кооптирали била је Папска држава 1870. Лидери Ризорђимента били су Ђузепе Мацини и Ђузепе Гарибалди, уз умерене и конзервативне грофа Кавура и Виктора Емануела II, који је постао први краљ уједињене Италије.

мини|200px|лево|Гроф Кавур, први председник владе Краљевине Италије

Либерално раздобље Након уједињења, најјача политичка снага Италије били су либерали, јер су десничари били разједињени, а левица је још била у повојима, тако да је премијер постао либерал Марко Мингети који је успевао остати на власти, додворавајући се левичарима (национализацијом железнице). Након њега 1876, на његово мјесто долази поново либерал Агостино Депретис и тиме је отпочело дуго раздобље либералних влада. То раздобље обележили су корупција, нестабилност владе, даљње осиромашење југа и крајње ауторитарни потези власти.

Депретис је почео да спроводи један експериментални политички програм, који је назвао трасформисмо (промене). По тој идеји, — места министара требало је да добијају умерени и стручни људи, који је требало да буду непартијски политичари. У стварности је овај план владавине добрих технократа био власт врло ауторитативних и јако корумпираних људи. На врло спорним изборима 1876, користећи методе притиска на кандидате, поново је победио Депретис. Након тога, како није имао озбиљније опозиције, владао је сам целом владом. За време његове владавине забрањена су јавна окупљања, а појединци који су сматрани опасним по власт осуђивани су на прогонство и затворе по врло удаљеним острвима. Међутим, Депретис је за време свог мандата, забранио робијање због дуга, увео је обавезно бесплатно основно школовање и укинуо дотад обавезну веронауку у основним школама.

Након избора одржаних 1887, премијер је постао Франческо Криспи који је почео с активнијом спољном политиком. Основа његове политике била је јачање Италије као светске силе, пуно је улагао у војску и био поборник италијанског експанзионизма и савезништва са Немачком. Италија се придружила Централним силама 1882. заједно с Немачком и Аустроугарском. Иако је и његов режим био ауторитаран, Криспи је спровео неке либералне реформе, попут здравства. За његовог мандата Италију је погодила велика криза, која се посебно осетила у пољопривреди.

Колонијализам мини|200px|лево|Галерија Виторио Емануел II у Милану, понос италијанске архитектуре свога времена (1865—1877. мини|270px|десно|Италијански цепелини бомбардују турске снаге у Либији Након пада власти египатског кедива у Картуму 5. фебруара 1885, Италија је искористила британске тешкоће у Судану, и искрцала своје трупе у Масави. Затим је 1888. анектирала Масаву, прогласивши је својом колонијом Италијанском Еритрејом. Након седам година напала је и Етиопију. Међутим, за време Првог италијанско-абисинског рата етиопске снаге су уз руску помоћ присилиле италијанску војску на повлачење у Еритреју, што је доживљено као тежак пораз, и изазвало пад владе Криспија, а на међународном плану испало тешко понижење.

5 влада Ђованија Ђолитија Након избора 1892. премијер је постао Ђовани Ђолити. Иако је његова прва влада брзо пала, Ђолити је поново постао премијер 1903. и водио Италију све до 1914, на тај начин постао је први дуготрајни италијански премијер (водио је 5 влада). И његову владавину је такође обележила корупција међу разних владиним функционерима, као и намештање избора.

И за време његовог мандата, је у јужној Италији владало велико сиромаштво и глад, и масовна емиграција у обе Америке .

На таласу комадања Османског царства и Краљевина Италија се одлучила уграбити нешто, па је 1911, Италија је напала Либију. Након рата који је трајао годину дана, освојена је Либија. Иако је овај рат испао успешан по Италију, он није ишао у корист Ђолитијеве владе, јер га је на нож дочекала опозиција из редова Италијанске социјалистичке партије, у чему се посебно истицао тада пацифистичко расположени Бенито Мусолини, који је чак позивао грађане на насилно рушење владе. Ђолити је још једном добио изборе 1920. године и накратко водио земљу.

Први светски рат Предратна ситуација У раздобљу пре Првог светског рата, Италија је на међународном плану имала проблема са својим дојучерашњим савезницама; Немачком и Аустроугарском, због окупације Либије. И односи с Француском су јако погоршани због италијанске подршке Пруској, а са Великом Британијом је Италија ушла у ривалски однос због италијанског захтевања да јој се призна њена сфера утицаја по Средоземном и Црвеном мору.

мини|лево|200px|Италијански националиста Габријеле Д'Анунцио, истакнути заговорник укључивања Италије у Први светски рат и каснији ријечки дуче

Снажно су погоршани односи и са Грчком, кад је Италија, због рата у Либији, превентивно окупирала острва Додеканеза (укључујући и острво Родос) са већинским грчким становништвом, који су номинално били под османским суверенитетом. Напетост је нарасла и због Албаније, око које су две земље имале опречне ставове. Почетком 1914, Италију је тресла политичка нестабилност, бројни протести и сукоби и генерални штрајк. Иако је била чланица Централних сила, Краљевина Италија ни након избијања Првог светског рата, није ушла у рат, већ је остала неутрална. Италијанско друштво било је дубоко подељено око рата: социјалисти су се противили рату и подржавали пацифизам, док су националисти попут Габријелеа Д'Анунзија и Луиђија Федерцонија, уз овај пут преобраћеног Мусолинија захтевали укључење Италије у рат. Националисти су на рат, гледали као могућност да Италија помоћу њега дође до територија Аустроугарске која су насељавали Италијани.

Италија је 1915. тајним споразумом у Лондону издала дојучерашње савезнике из Централних сила и придружила се Антанти, због обећаних територија Аустроугарске где су живели Италијани, бројних делова источне обале Јадрана и део немачких колонија у Африци. Ова одлука одушевљено је дочекана у редовима националиста и империјалиста, али су против ње били либерали, и сам либерални премијер Ђовани Ђолити.

Ток рата Иако је почетак ратног похода против Аустроугарске био успешан будући да је Италија имала бројчану предност, а аустроугарска војска била је распршена на фронтовима у Србији и Русији, та предност никад није до краја искориштена зато што је италијански командант Луиђи Кадорна инсистирао на директном нападу на Аустроугарску како би покушао окупирати словенско подручје и Љубљану. Овим нападом би Италијани дошли близу Беча, али су свих једанаест напада пропали уз бројне жртве. Следеће године (1916), аустроугарска војска је у противофанзиви успела одбацити италијанску војску све до Вероне и Падове.

мини|270px|десно|Италијански карабињери у Палестини Након тога је италијанска војска у лето 1916, организовала противофанзиву, те је након низа неуспелих напада, на крају ипак успела заузети Горицу. Склапањем Брест-литовског мира Централне силе су се отарасиле Русије, па су се немачке и аустроугарске снаге са већом жестином бациле у напад на Италију. Упркос почетним успесима, тај нови удар зауставила је италијанска војска код реке Пијаве. Након бројних исцрпљујућих битака у којима се фронт практично није помицао, Аустроугарска се почела урушавати, тако да је потписано примирје 11. новембра 1918, чиме се завршио Први светски рат у којем је Краљевина Италија завршила као једна од победница.

За време рата, војска Краљевине Италије учествовала је у савезничким нападима на Османско царство где је заузела подручја у Анадолији (око Анталије) и Палестини. У том рату је Италија изгубила око 700.000 војника, а дефицит државе износио је 12 милијарди лира.

Послератна ситуација