Бугаризација (), побугаризовање, побугаривање (-{побългаряване}-) или побугарење, је процес мирног или насилног ширења бугарске културе на просторима Балкана.
Бугарски егзархат
Почетком друге половине 19. века Бугари су затражили успостављање црквене аутокефалности. „Тај њихов егзархат“, како истиче Слободан Јовановић, „одмах је настао да увуче у своје крило све Словене Отоманске царевине, и да им свима без разлике удари бугарско обележје“. I, Београд . стр. 120.
Бугарски егзархисти су од 1870. године нарочито агресивно вршили "побугаривање" у Скопљу, Охриду и Велесу."Политика", Београд 1927. године, тако што су подстицали "филетизам", да би се неопредељено становништво изјаснило - као једино под Турцима прихватљиво - да је бугарско. Одговор је највише зависио од постављеног питања, сељаци би били наведени на пожељни одговор. Агенти бугарског Егзархата су сумњичили Србе код Турака речима: Срби су у Отоманској империји једини нелојалан и сумњив народ. Они сањају непрестано о српском царству и одржавају везе са Београдом. То је подстицало непријатељство између турских власти и Срба, доводило до сталних сукоба. Због тога су Турци 1876. године донели наредбу по којој се забрањује "српско име" у Старој Србији и Македонији (Јужној Србији). Од тада су Срби преименовани у пуку "хришћанску рају".
У Велесу се читаву деценију може пратити културна хроника града, у којој је главну реч водио Хаџи Анђелко Палашевић велики трговац. Он је годинама куповао српске књиге; кад-кад и по три, при чему се потписивао као "велики љубитељ књижества". Али 1829. године он иако и даље купује српско штиво, се представља као Анђелко Палашов - "велики љубитељ књижества и нације своје"(?). Бугаризација је у Велесу узела маха, а њен учинак се све више види. Следеће године он је постао сада Палашов - "Болгарин трговац", иако још набавља српске наслове, као "љубитељ српског књижества". Временом све мање узима српске наслове, а све више бугарске. Анђелко се тако "побугарио" иако је читао све време српске књиге и то оне националне тематике.
Западна Бугарска Интензивна бугаризације спровођена је у западној Бугарској, између Србије и града Софије, током 19. века. Када је 1878. године било изјашњавање Срба из села и градова који је требало да уђу у састав нове државе Бугарске, видело се да их је 90% било бугаризованих имена и презимена. За то је било довољно да прођу две-три деценије; судећи по променама у списковима пренумераната (претплатника) књига и листова. Али ти становници Шопи су се по свему другом разликовали од Бугара, и огорчено су бранили свој српски етнички идентитет у преко 100 места. Инсистирали су да се као овејани Стари Срјби, прикључе српској браћи у кнежевини Србији."Србија 1878. године", зборник докумената, Београд 1978. За разлику од других сличних процеса (у других народа!) код Бугара је она вршена сурово - терором, организовано, истрајно; у таласима све јачег интензитета, како је бугарска држава јачала. Срби из софијског окружења именовали су 9. маја 1878. године главне тлачитеље иначе софијске чорбаџије: Илију Димитрија Македонског, Аџи Мана (Хаџи Мано Стојанов) и Димитрија Бичакџијата. Све активности је у то време координисао озлоглашени Бугарски комитет у Софији. Методе су им биле насилне, попут хапшења и пребијања или перфидне - уцене, претње, убеђивања и обећавања.
Бугаризација на жалост и данас тече, јер Бугари не допуштају помисао да у Бугарској живи икаква национална мањина; не пописују се оне ни током државних пописа.
Први светски рат Након окупације источних делова Краљевине Србије, Бугарска је те делове поделила на војно-инспекцијске области где је спроводила процес Бугаризације.
Први период бугарске окупације садржао је низ масакара као и систематско елиминисање виђених личности и српске интелигенције.
Широм јужне Србије и Македоније представници свештенства, учитељи и професори, политичари, адвокати, пензионисани државни службеници и разни трговци били су мета овакве политике Радослављеве владе. За неколико месеци било је на хиљаде жртава, а на хиљаде њих је депортовано у Бугарску. У Македонији већина покоља била је дело комита који су у тамошњем административном систему преузели скоро све функције на локалном и окружном нивоу, заузимајући места среских и окружних начелника, председника општина и обављајући полицијске функције. Њихове акције свакако је увек пратила или подржавала бугарска редовна војска. У источној и јужној Србији, одсуство комита показало је да сву одговорност сноси редовна војска. Елиминација најутицајнијих сталежа била је праћена честим насиљем усмереним ка члановима њихових породица и уопште против читавог цивилног становништва.
Истовремено са масовним и циљаним погубљењима, током 1916. године бугарска влада је започела са спровођењем политичког програма за нове области, чије је тежиште било бугаризација цивилног становништва.
Према планираној процедури на нивоу државе, спроведени су уништавање српске културе – забрана српског језика, уништавање књига, одузимање црквене баштине итд. – и изградња бугарског идентитета – бугарске школе, културна друштва, забрана коресподенције са страним земљама итд. – чему су људи подвргнути силом. Са економског становишта, почео је да се примењује систем реквизиција.
Моравска војно-инспекциона област Према статистикама за мај 1916. године, у Нишу и околини 170.000 становника су Срби, 31.000 су Бугари, а остатак су друге народности. Према поднетом извештају војног гувернер-генерала у Нишу 20. новембра 1916. године, већина становништва су Срби или да га чине све Срби односно да се тако изјашњава.
Власт је дата људима доведеним из Бугарске који су спроводили политику искорењења сваког осећања припадности српском народу. Било је забрањено говорити матерњим језиком. Свако обраћање властима и администрацији и све жалбе морале су бити на бугарском језику иначе се нису узимале у обзир а потписани се кажњавао као провокатор.
Окупацију у Моравској војно-инспекционој области прати терор над локалним становништвом са циљем бугаризације. Дана 7. новембра 1915. године бугарске окупационе власти позивају свештенике, учитеље и чиновнике ради добијања личних исправа, али уместо тога спроводе их у затвор у Тврђави где бивају мучени и изгладњивани. Дана 11. новембра их изводе из Ниша и доводе у село Кременицу крај Беле Паланке на месту званом Јанкова падина где бивају стрељаних. Дана 18. новембра слична стрељана српског свештенства су се догодила у селу Јелашница.
Сличне ствари догађале су се у: Лесковцу, Прокупљу и Лебану. Велики број је био убијен у Сурдулици, коју је Арчибалд Рајс назвао: „Сурдулица српска касапница“.
Сурдулица је током окупације, због свог географског положаја, била посебно на удару бугарског терора. У времену од 1915. и 1918. године готово свакодневно је довођено од 200 до 400 Срба, од којих је велики број убијен, а остатак интерниран у Бугарску. Побијено становништво није било само из овог места, већ из свих делова Краљевине Србије, односно из пиротског и нишког округа, са Косова и из Вардарске Србије. Војни суд у Сурдулици, на основу спискова људи из њихових места, одлучивао је ко ће бити убијен, а ко интерниран. Живота су лишени, првенствено они, који су представљали препреку бугаризацији. Убиства су обављана ноћу и то најчешће хладним оружјем, да се не троши бојева муниција и да се не чују плотуни. Због масовних убистава, јавио се проблем куда се лешевима, па је одлучено да се исти бацају у дубодолинама. Током ископавања посмртних остатака у Сурдулици, пронађена је и лобања у којој је остао заглављен бајонет. Постоје индиције да је број побијених људи био преко 6000. Од бројних гробница, откривене су само највеће масовне гробнице: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Радичева њива, Дубрава, Јелашница, Корбевачка река, корито Врле реке од Сурдулице до Топлог дола. У спомен на ове масакре над српским становништвом подигнута је Спомен-костурница.
Процес десрбизације био је видљив на улицама где је извршена промена натписа па су трговци и занатлије добијали бугарска презимена (Петровић - Петрови, Марковић - Маркови…).
У 1916. години оснива се Бугарска гимназија, где се под принудом окупљају ученици, који су, под претњом строгим казнама, морали да похађају наставу. Директор гимназије био је Гончо Калинов. У згради Нишке гимназије била је смештена аустријска војна болница.O teroru u Srbiji 19161918. godine" Iz apela srpskih socijalista civilizovanom svetu, Prosveta, Almanah za 1918. godinu, Ženeva 1918.
Бугарско собрање "вотирало је велике суме новца на отварању бугарских школа у окупираним крајевима, које као `буктиње` треба да озаре ум њихових нових саплеменика". У том циљу, "по буџету од 24. новембра 1916. године изгласана је сума за 270 основних школа, за 450 учитеља и 350 професора", а 100.000 лева "вотирано је за новине и књиге, које би се имале бесплатно растурати по народу"42. Поред овога, за финансирање школа у окупираном делу Србије коришћена су и средства општинских буџета, што је падало и на терет локалног становништва. То потврђује и податак да "сви учитељи у варошима добијају по 40 лева месечно од општине".
Учитељи који су доведени из Бугарске деловали су у складу са политиком министарства да се становништво у окупираним територијама Србије третира као бугарско. Као резултат тога, "приликом отварања бугарских школа у Нишу", извесни Чапраников "држао је говор да деца која су била под Србима нису Срби, већ Бугари и да имају постати добри Бугари.
За све време бугарске окупације трговачки промет робе и производа је замро у варошима на југу Србије. Бугари су завели полицијску тортуру, да се без њихове објаве није могло из града изаћи или у град ући. У Лесковцу је сељацима без објаве био строго забрањен улазак у "град Лесковац на Морави". Пијаце су обављале мали промет јер је у оптицају био бугарски лев. Мало је било сељака који су на градску пијацу доносили своје пољопривредне производе. На уласку у град Бугари су их пљачкали и "реквирирали" им робу, уз уцене и батине. Није било довољно хлеба, млека, масти, меса ни других животних потрепштина. Чак није било ни текстила, одеће и обуће. За време окупације град је таворио. Но, и поред полицијског надзора, промет соли, гаса, шећера и кафе и обуће обављао се ноћу, "испод тезге". Сељаци су преко "везе" улазили у град и илегалним каналима снабдевали се лековима и нужним артиклима.
Тежак живот и немаштина која се често граничила са бедом била је стварност сваког појединца. Сваки живот представљао је историју за себе, личну драму, као и део породичне трагедије стотине хиљада српских породица. Окупациона бугарска управа допринела је својом окрутношћу и својом безобзирношћу, да то достигне ниво трагедије читавог једног народа и да га, на крају рата, остави буквално на ивици његове људске, материјалне и историјске егзистенције.Велики рат, живот под бугарском окупацијом
Други светски рат мини|150п|Фашистичка окупација Југославије Бугарска је након окупације јужне Србије и већег дела Македоније и јужног Косова, почела Бугаризацију. У Врању су спаљене књиге на српском језику у Врањанској библиотеци.
Заједно са немачким војним окупационим трупама које су продрле у Македонију, из Бугарске је стигла у Скопље великобугарски оријентисана група македонских политичких емиграната, који су одмах по доласку основали Бугарски централни акциони комитет за Македонију са седиштем у Скопљу; комитети су формирани и у унутрашњости Македоније. Овај комитет је у неку руку преузео власт за време интерегнума, до доласка бугарске административне и управне власти.
Да би оправдала улазак својих трупа на југословенску територију, бугарска влада је 15. априла 1941. прекинула дипломатске односе са Краљевином Југославијом. У ноти упућеној југословенском посланству у Софији као разлог је навела да су, наводно, југословенске јединице у току Априлског рата нападале на бугарске граничне делове, да су југословенски авиони надлетали и нападали бугарске градове, да је страдало цивилно становништво иако Бугарска није била умешана у ратни сукоб.