Итинерар или итинераријум () од латинске речи (пут) је путна карта са описима саобраћајница, из периодаа Римског царства. На итинерару су приказивана насеља (станице) и њихова међусобну удаљеност у римским миљама. Итинерари су коришћени у разне сврхе, пре свега у војне, затим трговачке, путничке и поштанске. Намена и историјат Итинерари су као војне карте, путне мапе или „туристички водичи“, коришћени у периоду Римског царства у разне сврхе, пре свега војне, затим трговачке, путничке и поштанске ().
Комбиноване топографске мапе и војне и друмске карте постојале су и чуване су као посебна категорија у неким римским библиотекама. Како су биле скупе, гломазне и тешке за копирање оне нису били у општој употреби. Путници који су желели да планирају путовање а војсковође походе, користили су итинераре, који су у свом најосновнијем облику били поједностављна мапа градова и општина дуж одређеног путу, са уписним раздаљинама између њих.
Тако су од стране бројних непознатих аутора у Римском царству настали итинерари који су били не само практични за употребу већ и једноставни за умножавање јер су били у облику свитка или 5-6 посебних листова на којима су шематизован приказивани путеви и њихови огранци, више или мање паралелно, као нпр. у Појтингеровој табли. Из ових листова или свитака, делови мапе су могли јефтино и лако да се копирају и продају на улицама, као нпр. данас туристичке мапе.
Римски владари су с времена на време тражили од мајстора да изврше исправке на итинерерима. Први аутори познатих итинерара ангажовани су у 44. п. н. е. од стране Јулије Цезар и Марка Антонија. Три грчка географа, Зенодокус, Теодот и Поликлитус, били су плаћени да проуче дотадашње мапе и саставе главни итинерер у Риму. Њима је било потребно преко 25 година мукотрпног рада, да уз анагажовање каменорезаца и мајстора гравира изграде итинерер који је био постављена у близини Пантеона. Путници пре путовања и продавци итинерера тако су могли слободно да са њега израђују копије.
Врсте У литератури се најчешће помињу следеће врсте итинерара:. In: The History of Cartography 1, Chicago,.Herrmann, P. (2007). Itinéraires des voies romaines de l’Antiquité au Moyen Âge. Paris: Editions Errance Итинерарија аднотата Итинерарија аднотата и итинерарија скрипта () чине прву групу итинерара, које карактерише списак имена станица на јавним путевима и раздаљине између њих, а изворно су придодавани и подаци о коначиштима, царинама итд.
Посебна врста итинерара је итинераријум Гатиатанум (), који се према садржају може уврстити у . Ради се о четири сребрна пехара у облику миљоказа, са натписима који носе податке о станицама и њиховој међусобној удаљености на путу од Гадира (Гадеса, Кадиза), у југозападној Хиспанији, до Рима. Откривени су надомак села Викарело у Етрурији и потичу из прве деценије 4. века после Христа.
Итинерарија пикта Друга врста итинерара је итинерарија пикта ( или итинерар у облику приказа на картама. Текстуално или неким цртежом на овим итинерарима су представљена одморишта, мања или већа насеља, бање и коначишта на главним римским цестама и њихове међусобне раздаљине. Недостаје детаљнији опис конфигурације терена и физичких елемената рељефа. Крајње оскудно наводе се мора, планински предели, шуме, пустиње итд.
Итинераријум маритијум Итинерарија маритијум (), је врста итинерара који сведочи о прекоморским рутама.
Итинераријум провинцијарум Итинераријум провинцијарум (), је итинерар који се искључиво односи на сувоземне путеве у римским провинцијама. Најзначајнији итинерари у Римском царству За територију Римског царства најзначајни итинерари су је Појтингерова табла (), Антонинов итинерар () Равенатова космографија () и Итинераријум Хијеросолимитанум().Lisičar P. . In: Putevi i komunikacije u antici, Beograd, 9-19.
Појтингерова табла мини|200п|Фрагмент Појтингерове табле Појтингерова табла () према Лукијану Босију, је итинераријум пиктум (), која је временом допуњаван и усклађивана са развојем путне мреже и политичким приликама у Римском царству. Треба посебно истаћи да се не ради о прецизној географској карти, већ о мапи путева, на којој, све што није било од пресудног значаја за путнике описивано је крајње оскудно (мора, планински предели, шуме, пустиње). Тако да Појтингерова табла није географска мапа са јасним пропорцијама у односу на стварну конфигурацију терена и физичке елементе, већ једноставне карте која је приказивала систем римских саобраћајница, са значајнијим центрима и одмориштима без детаљнијих описа географских одлика. Текстуално или неким цртежом представљена су одморишта, мања или већа насеља, коначишта и бање (које су биле од посебног значаја уморним путницима и биле су означене четвртастим знацима). Мапом је било визуелно било покривено више од 200.000 km путева. Посебан значај имала су одређена подручја као нпр. подручје града Рима и данашње Италије која су заузимало пет сегмената (од II до VI).
Према мишљењу истраживача сматра се да је до њеног открића мапа претрпела три главне измене:В. Петровић, Дарданија у римским итинерарима, САНУ, Балканолошки институт САНУ, посебно издање 99 (2007), стр 41-47 - Прва потиче из периода Августа (и повезана је са реконструкцијом ), Друга из периода династије Севера (и повезана је са реорганизацијом претходног Августовог поштанског система). Трећа измена се везује за период од 4. века, када су, у складу са ширењем хришћанства, уношени нови елементи, све до времена настанка данашње средњовековне копије која се чува у Бечу.
Важан историјски и географски рад који је данас познат као „Појтингеров сто” је средњовековна копија оригиналне римске карте која је сечена на неколико комада, можда негде током кризног доба, за вредни пергамент који се поново користио. Нажалост, део који садржи детаље о већини британских острва је изгубљен, најзападнији део који је „преживео”, међутим, показује и неколико градова у југоистоку Енглеске. Карта приказује ове градове као мала искошене иконе, зграде, са именом града штампаног у његовој близини. Растојања између сваког града су такође наведени на мапи у римским бројевима између градских икона. Британски део овог документа је приказан на десној страни.
Данашња верзија ове римске мапе, настала је највероватнаије 1265. од стране монаха Колмар (Алзас) на 12 листова пергамента. Једанаест листова је изложено у Националној библиотеци у Бечу. Мапа је димензије 6,82 х 0,34. метара.
Копију мапе је пронашао Конрад Целтис око 1494, и завештао је 1507. свом пријатељу Конраду Појтингеру (1465—1547) по коме је касниоје она добила име.
Антонинов итинерар мини|Антонинов итинерар Антонинов итинерар () је путна мапа највероватније настала у време Јулија Цезара.. In: Itineraria Romana 1, Leipzig, 1ñ139.
Прерађен је у садашњој форми у 3. или 4. веку, од стране непознатиог аутора. То се вероватно догодило у првим годинама владавине Диоклецијана. Итинерар доноси списак значајних станица и њихова међусобна растојања изражена, као и у другим итинерарима, у римским миљама.Lisičar P. . In: Putevi i komunikacije u antici, Beograd, 11-15.
Документ је подељен на два дела: Први део, који је најзначајнији, носи назив и односи се на сувоземне путеве кроз Римске провинције. Други део, под називом , сведочи о Римским прекоморским рутама.
Равенатова космографија мини|Равенатова космографија Равенатова космографија је итинерар настао око 700. године после Христа, од стране непознатог монах у манастиру у Равена на Јадранској (источној) обали Италије, који је саставио списак свих градова и путева-станица широм Римског царства; овај важан историјски документ је од тада постао познат под називом ().Roman Britain : A Sourcebook by S. Ireland (Routledge, London, 1992)Place Names of Roman Britain by A.L.F. Rivet & Colin Smith (Batsford, London, 1979)Historical Map and Guide: Roman Britain by the OS (4th Ed., 1990)
На Равенатовој космографији унет је списак више од 5.300 насеља, градова, путева, станица, мочвара и приближно 300 река. Мора су приказана са најзначајнијим острвима.Schillinger-H‰fele U. 1963 Beobachtungen zum Quellenproblem der Kosmographie von Ravenna, Bonner Jahrb¸cher 163, Bonn, 238ñ251.
Неки извори, које помиње непознати аутор итинерара, плод су легенди или фикција, и чини се да је он у изради овог итинерара примарно користио податке са Појтингерове табле или неких сличних докумената.
За прикупљање информација аутору је могла да послужи, нпр, Птолемејева географија, а сам аутор помиње и готске научнике Атханарида, Хелдебалда и Маркомира. Viator 7, Los Angeles, 27ñ64.
Итинераријум Хијеросолимитанум (Бурдигаленсе)
мини|Прва страница итинераријума Хијеросолимитанума Итинераријум Хијеросолимитанум (), познат и под називом () је најранији итинерар намењен путовањима хришћанских ходочасника у Свету земљу. Ова путовање су започета 333. године, када су Флавијус Далмацијус и Домицијус Зенофилус истовремено били конзули. Аутор итинерара није познат, али се према истраживањима претпоставља да је он био пореклом из данашњег Бордоа у Француској, одакле итинерар и почиње.
Оригиналан латински текст исписан је у сажетој и једноставној форми, што је карактеристично за римске итинераре. Он првенствно садржи списак станица, са удаљеностима у римским миљама између њих. Станице су подељене у неколико категорија: градови, коначишта и места за промену коња. У овим местима (саницама) путник је могао да проведе извесно време, нахрани или само замени коње, обедује одмори се, и продужи своје путовање даље.
Пролазећи кроз Медиоланум (Милано) и Сирмијум (Сремска Митровица), пут је стизао у Константинопољ, а затим, преко Азије, у Палестину у Јерусалим.
Последњи сегмент итинерара започиње у Хераклеји на Хелеспонту и пролазећи кроз Рим поново води до Медиоланума (Милана),
Аутор у ретким коментарима на итинерару показује извесна историјска и филозофска интересовања, како би непознати ходочасник када ступи на тло Свете земље, приметно већу пажњу поклањао јеврејским и хришћанским споменицима.
Александријски итинераријум мини|Александријски итинерариум
Александријски итинераријум (), који је посвећен римском цару Констанције II, описује Александра Великог (356. п. н. е. — 323. п. н. е) и његове освајачке походе и пут преко Персијског царства. Књига садржи опис Александровог живота, од његовог доласка на македонски престо, и његова освајања у Индији..
Садржај текста у великој мери ослања се на Адријаново дело „Освајања Александра Великог” и има сличности са Александридом, романом о Александру Великом.. An English translation. In: The Ancient History Bulletin. Volume 12, 1998, . .
Аутор итинерариума није познат, а претпоставља се да је настао 340. п. н. е. највероватније од стране Јулијуса Валерија, који је написао и . Volume 1). Testo, apparato critico, introduzione, traduzione e commento. Olschki, Florenz.
мини|Насловна страна Егеријиног итинерариума из 1919.
Егеријин итинераријум
Егеријин итинераријум (), познат и као Егеријина путовања један је од најстаријих документованих записа о путовањима хришћанским ходочасника, који су посећивали најважније дестинације ходочашћа у источном Медитерану. Итинерариум је написла Етерија или Егерија () монахињаа (можда игуманија) једног манастира у северозападној Хиспанији или у Јужној Француској, између 381. и 384. године. У њему је она описала своја путовања у света места (). , Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost
Егерија се у својим записима обраћа „сестрама”, из самостана, тј. женама из њене духовне заједнице у завичају, што наводи на чињеницу да је највероватније била монахиња. Али је исто тако вероватно да Егерија термин „сестре” за обраћање и својим другим хришћанске познаницима, које су јој омогућили тако дуг и скуп пут. Њено образовања указује и на то да је пореклом из средње или више (богатије) класе. Ово додатно потврђује и њен велико интересовање за објекте и споменика повезане са историјским наслеђем али и са хришћанском религијом.