мини|усправно|Јусејн Болт, светски рекордер у спринту на 100 и 200 метара, планира кораке које ће предузети током трке. мини|усправно|Почетни чучањ ове спринтерке у блоковима омогућио јој је да унапред оптерети своје мишиће и каналише генерисану силу у прве кораке. Спринт је трчање на кратку удаљеност највећом брзином тела у ограниченом временском периоду. Користи се у многим спортовима који укључују трчање, обично као начин за брзо достизање циља или гола, или за избегавање или хватање противника.
У атлетици и трчању на стази, спринтеви су трке на кратке стазе. Оне су међу најстаријим такмичењима у трчању, забележене још на Античким олимпијским играма. Три спринтерске дисциплине се тренутно одржавају на модерним Летњим олимпијским играма и Светским првенствима: 100 метара, 200 метара и 400 метара.
На професионалном нивоу, спринтери започињу трку заузимањем чучећег положаја у стартним блоковима пре него што крену напред и постепено пређу у усправан положај како трка напредује и залет се добија. Постављени положај се разликује у зависности од старта. Употреба стартних блокова омогућава спринтеру да изведе побољшано изометријско предоптерећење; ово ствара мишићну пре-тензију која се каналише у наредни погон напред, чинећи га снажнијим. Поравнање тела је од кључне важности за производњу оптималне количине силе. Идеално, атлетичар би требало да почне у ставу са 4 тачке ослонца и крене напред истовремено се одгурујући обема ногама за максималну производњу силе.100 m – For the Expert. IAAF. Приступљено 26. 3. 2010. Овај почетни потисак напред је асиметричне природе, што обично значи да се задња нога подиже раније док предња нога наставља да се одгурује са предње плоче. Атлетичари остају у истој стази на атлетској стази током свих спринтерских дисциплина,400 m Introduction. IAAF. Приступљено 26. 3. 2010. са јединим изузетком трке на 400 метара у дворани. Трке до 100 метара су углавном фокусиране на убрзање до максималне брзине атлетичара. Сви спринтеви преко ове удаљености све више укључују елемент издржљивости.200 m For the Expert. IAAF. Приступљено 26. 3. 2010.
Историја
мини|Стадион у древној Немеји, Грчка мини|Антички грчки рељеф спринтера у почетном стартном положају. Следећа фаза укључивала је брзо чучање пре експлозивног кретања у први корак. Датиран у 500. годину п. н. е. и тренутно се налази у Глиптотеци, Минхен.
Античке олимпијске игре започеле су 776. године п. н. е. Првих 13 издања садржало је само једну дисциплину — трку стадион, која је била спринтерска трка од једног краја стадиона до другог.Instone, Stephen (15. 11. 2009). The Olympics: Ancient versus Modern. BBC. Приступљено 23. 3. 2010. Диаулос (Δίαυλος, „двострука цев”) била је трка двоструког стадиона, око , уведена на 14. Олимпијади античких Олимпијских игара (724. п. н. е.).
Спринт и тренинг спринта у античкој Грчкој наглашавали су потребу да се буде што лакши на ногама, уз истовремено обезбеђивање стабилног постављања стопала. Савремени хеленизовани сиријски писац Лукијан, у својој расправи Анахарсис, или Атлетика, наводи:
Тренинг у тешком песку помагао је спринтерима да развију своју технику. Пошто би се песак незгодно померао када би поставили стопала, то је значило да су били у опасности да изгубе осећај за равнотежу. Због тога су морали да постављају стопала лакше и пажљивије како би то избегли. Уз континуирану вежбу, ово је развило њихову способност да буду што лакши и сигурнији на ногама. Тренинг скокова, са и без тегова, биле су методе које су се користиле за развој лакоће покрета и експлозивне снаге спринтера и других атлетичара.
У средњем веку спринтерске трке су називане тркама стопала (енгл. foot-races). Биле су популарна разонода и сматрале су се вредним подухватом, посебно за мушкарце одгајане у војним професијама. Пишући 1801. године, спортски писац Џозеф Страт је изјавио: „Не постоји ниједна друга вежба која је униформније наилазила на одобравање аутора од трчања. У средњем веку, трке стопала су сматране суштинским делом образовања младог човека, посебно ако је био син човека од ранга и одгајан у војној професији.”
У Америци 1691. године, сер Франсис Николсон био је домаћин атлетских игара у Вирџинији које су укључивале трке стопала међу својим догађајима. Ове трке су биле делимично засноване на пракси из Британије где су се аристократе тркале својим лакејима једни против других ради забаве. Како је клађење постајало све већи део трка, професионални тркачи су почели све више да се појављују.
Пишући 1838. године, хавајски интелектуалац Дејвид Мало описао је трке стопала које су биле део традиционалне хавајске културе. Учесници су се звали Кукини, што значи брзи тркачи, и тренирали су специфичним физичким вежбама и јели специјализовану храну. Мало наводи: „Тркач је прво вежбао ходање на прстима, не додирујући тло петом. Затим је стављен да трчи, прво на кратку удаљеност умереним темпом. Коначно је био натеран да трчи пуном брзином на велике удаљености. Док су били на тренингу, био им је ускраћен пои и сва гњецава, тешка храна, већ су храњени слабо печеним месом живине и печеним поврћем, тароом, слатким кромпиром, хлебним воћем итд.” Спринтери су морали да трче од почетне тачке до заставе на стубу. Гледаоци су се кладили на тркаче. Ови тркачи су такође били запослени као гласници за цивилна и војна питања.
Прве модерне Олимпијске игре почеле су крајем 19. века (Атина 1896) и укључивале су трке на 100 и 400 метара. Атлетичари су обе трке започињали из чучећег старта (став са 4 тачке). И на оригиналним и на модерним Олимпијским играма, само мушкарцима је било дозвољено да учествују у атлетици све до Игара 1928. у Амстердаму, Холандија. Игре 1928. су такође биле прве игре на којима је коришћена стаза од 400 метара, која је постала стандард за атлетику.
Модерне спринтерске дисциплине имају своје корене у тркама империјалних мера које су касније промењене у метричке: 100 метара је еволуирало из спринта на 100 јарди,100 m – Introduction. IAAF. Приступљено 26. 3. 2010. дистанца од 200 метара је дошла од фурлонга (или миље),200 m Introduction. IAAF. Приступљено 26. 3. 2010. а 400 метара је био наследник спринта на 440 јарди или трке на четврт миље.
Технолошки напредак је увек побољшавао спринтерске перформансе (нпр. стартни блокови, материјал синтетичке стазе и технологија обуће). Године 1924. атлетичари су користили малу лопату да ископају рупе за почетак трке. Светски рекорд у спринту на 100 метара 1924. био је 10,4 секунде, док је 1948. (прва употреба стартних блокова) био 10,2 секунде, а 1956. године 10,1 секунду. Стална тежња за бржим атлетичарима са бољом технологијом довела је човека са 10,4 секунде на 9,58 секунди за мање од 100 година.
Атлетске дисциплине су мерене метричким системом осим у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Државама до 1965. односно 1974. године. Аматерски атлетски савез (AAU) одлучио је да пребаци атлетику у САД на метрички систем како би коначно учинио атлетику међународно еквивалентном.
Биолошки фактори за тркаче Биолошки фактори који одређују потенцијал спринтера укључују:
Висина (мањи фактор) Мишићна снага Употреба адреналина Капацитет анаеробне респирације Дисање Брзина стопала Удео брзотрзајних мишићних влакана Дужина ногу Ширина карлице
Такмичења мини|Старт трке жена на 60 метара на Светском првенству у дворани 2010.
Уобичајене савремене дистанце
60 метара
Обично се трчи у затвореном простору, на равном делу унутрашње атлетске стазе. Неки од најбржих људи достижу своју максималну брзину око ознаке од 60 метара. 60 метара се често користи као дистанца на отвореном од стране млађих атлетичара када почињу са спринтерским тркама.
Напомена: Дистанце у дворани су мање стандардизоване, јер многи објекти имају краће или повремено дуже дистанце у зависности од расположивог простора. 60 м је шампионска дистанца.
100 метара Извор: Одвија се на правцу стандардне стазе на отвореном од 400 м. Често се светски рекордер у овој трци сматра „најбржим човеком или женом на свету”. Првенствено трка на отвореном.
мини|Кривина на 200 м
200 метара Извор: Почиње на кривини стандардне стазе (где су тркачи степенасто распоређени у својим стартним позицијама, како би се осигурало да сви трче исту дистанцу), а завршава се на циљном правцу. Такмичи се и у дворани и на отвореном, са само нешто споријим временима него на отвореном.
400 метара Извор: Тркачи су степенасто распоређени у својим стартним позицијама како би се осигурало да сви трче исту дистанцу. Такмичи се и у дворани и на отвореном, са само нешто споријим временима него на отвореном.
мини|Алисон Филикс, на Летњим олимпијским играма у Лондону 2012.
Штафета 4 × 100 метара Извор: Тркачи су степенасто распоређени у својим стартним позицијама како би се осигурало да сви трче исту дистанцу. Тркачи користе зоне измене (и, раније, посебне зоне убрзања које су сада елиминисане) за предају штафете.
Штафета 4 × 400 метара Извор: Тркачи су степенасто распоређени у својим стартним позицијама како би се осигурало да сви трче исту дистанцу. Тркачи користе зоне измене за предају штафете. Обично последња трка на атлетским митинзима.
Историјске и неуобичајене дистанце
50 јарди (45,72 м) Ова дисциплина је била уобичајена за већину америчких ученика јер је била једна од стандардизованих тест дисциплина као део Председничке награде за физичку спремност.
50 м 50 метара је неуобичајена дисциплина и алтернатива за 60 метара. Донован Бејли држи светски рекорд за мушкарце са временом од 5,56 секунди, а Ирина Привалова држи светски рекорд за жене са временом од 5,96 секунди.
60 јарди (54,864 м)
Ретко трчана спринтерска дисциплина која је некада била уобичајенија. Светски рекорд од 5,99 секунди држи Ли Макреј и постављен је 1987. године. Време се често користи за тренинг брзине у америчком фудбалу.
55 м 55 метара је неуобичајена дисциплина која је настала метрификацијом 60 јарди и представља алтернативу за 60 метара.
70 јарди (64,008 м) Изузетно ретка спринтерска дисциплина, која се повремено трчала 1960-их. Светски рекорд од 6,90 секунди држи Боб Хејс.
100 јарди (91,44 м) Стандард на отвореном у енглеском говорном подручју (империјалне мере). Био је део Игара Комонвелта све до 1966. године и био је главна дисциплина у америчком средњошколском спринту све док NFHS није прешао на метрички систем 1980. године, сада само секундарна дистанца у односу на 100 метара. Незванични светски рекордер је Јамајчанин Асафа Пауел са временом од 9,07 секунди.
150 м мини|десно|Финале на 150 метара на Манчестер Сити играма 2009. Неформална дистанца од 150 метара (164,042 јарди) може се користити за рад на издржљивости тркача на 100 м, или брзини тркача на 200 м, и користила се као егзибициона дистанца. Дистанца је коришћена у трци између олимпијских шампиона из 1996. године, освајача злата на 100 м Донована Бејлија (Канада) и освајача злата на 200 м Мајкла Џонсона (САД). Требало је да одлучи ко је од њих двојице заиста „најбржи човек на земљи”. Неформална дистанца је коришћена за егзибициону трку током Манчестерских великих градских игара као део Велике манчестерске трке 2009. (УК). Звезде су укључивале троструког олимпијског шампиона Јусејна Болта (Јамајка) заједно са Ајворијем Вилијамсом (САД), Симеоном Вилијамсоном (УК) и другим међународним атлетским звездама. Женска трка укључивала је олимпијску шампионку на 400 м, Кристин Охуруогу из Велике Британије заједно са Деби Фергусон-Макензи (Бахами). Болт је истрчао дистанцу у рекордном времену од 14,35 секунди.Bolt runs 14.35 sec for 150m; covers 50m-150m in 8.70 sec!. IAAF (2009-05-17). Приступљено 17. 5. 2009.
Стадион мини|Сцена трке из античке Грчке. Овај цртеж је копија сцене са панатенејске амфоре из раног 20. века Стадион, такође познат као стад, био је стандардни спринт на кратке стазе у античкој Грчкој и трчао се дужином стадиона. Међутим, стадиони су могли варирати у величини и очигледно није постојала дефинитивна стандардна дужина за њих, нпр. стадион у Делфима мери 177 м, а онај у Пергамону 210 м.
300 м