150п|thumb|десно|-{VHS}- касета с лењиром
-{VHS}- је скраћеница за (“систем кућних видеа”).-{IEEE History Center: Development of VHS, cites the original name as "Video Home System", from an article by Yuma Shiraishi, one of its inventors. Retrieved December 28, 2006.}- Први -{VHS}- плејер је развила јапанска компанија -{JVC}- (оригинални назив: што се чита нихон бикушики-гаиша, што у буквалном преводу значи јапанска видео компанија; латинична скраћеница је настала од енглеског превода имена). Први -{VHS}- плејер је приказан јавности 1976. године.
Историја Историју -{VHS}- плејера можемо поделити на 5 делова:
Почетак ере -{VHS}- плејера -{VHS}- плејер је први пут приказан на Потрошачком сајму електронике () у Чикагу 4. јуна 1977. године, а 1. октобра исте године је почела и продаја широј јавности. Крајем 1970-их и почетком 1980-их, индустрија је била у својеврсном “рату” између -{VHS}--а и Бетамакса (оригинално: Betamax; скраћено: Бета).
“Рат”: -{VHS}- и Бетамакс У технолошком рату за превласт између -{VHS}--а и Бетамакса, -{VHS}- односи победу због својих предности попут: дужег времена приказивања видеа, бржег премотавања унапред и назад и мање компликованог и јефтинијег плејера тј. читача. -{VHS}- технологија је припадала -{“JVC”}--у, али је та компанија продавала лиценце за свој производ другим компанијама по знатно нижим ценама у однсу на оне које је тражио Сони за свој производ. Та чињеница је такође ишла у прилог победи -{VHS}--a.
Друга половина 1980-их и 1990-е Победа у “рату” с Бетамаксом је имала за последицу да се VHS плејер унапређује у свим пољима што је довело да управо тај производ доминира током друге половине 1980-их и током 1990-их. -{VHS}- у том периоду није имао озбиљног конкурента. У том периоду су -{VHS}- касете и плејери били унапређивани како би што више одговарали потребама корисника.
Крај масовне употребе У блиској прошлости, оптички дискови су почели да нуде бољи квалитет у односу на -{VHS}- касете. Дигитални свестрани дискови – -{DVD}--ови су на крају масовно прихваћени и тиме су готово у потпуности заменили VHS. Производња VHS-а је почела да драстично опада од 2000. године, а од 2006. године нити један званични филмски студио у САД није објавио новоснимљени филм у -{VHS}- формату.
Примена -{VHS}- технологије данас Тридесет и првог децембра 2008. године завршено је последње велико пребацивање материјала с -{VHS}- касета у САД. Од 2010. готово све новонаправљене -{VHS}- касете су празне траке за снимање дужине трајања 6–8 часова. С проређењем VHS касета, драстично су се проредили и -{VHS}- плејери.
Техничке информације Када се прича о техничким информацијама везаним за -{VHS}- касете и плејере, важно је поменути:
Капацитет касета -{VHS}- касета садржи највише 430m траке најмање могуће дебљине, тиме дајући максимум од 3,5 за -{NTSC}-, тј. 5 часова за -{PAL}- стандардног (-{SP}-) квалитета. Друге брзине попут -{SP}- и -{EP/SLP}- који удвостручују и утростручују дужину снимања за област -{NTSC}--а. Те другачије брзине при снимању проузроковале су драстичан губитак квалитета плејбека тј. звука у позадини. Због тога, већина трака је прављена у -{SP}- моду с капацитетом који је горе наведен.
Начин снимања видеа VHS касете имају просечно 3 -{MHz}- ширине фреквентног појаса (ШФП) за видее и 400 -{kHz}- ШФП-а за chroma (боју), чиме се постиже снимање директно с основног појаса. У поређењу с данашњом дигиталним терминологијама, -{VHS}- је, грубо израчунато, једнак с 333x480 пиксела luma и 40x480 chroma резолуција (333x480 пиксела = 159,840 пиксела или 0.16-{MP}-).
Дизајн касета VHS касета је 187-{mm}- широка, 103-{mm}- висока, 25-{mm}- дебела, пластиком обложена кутија с 5 “Филипс хед” вијка. VHS касета такође садржи антидиспулинг (“гужвање траке”) механизам: неколико пластичних делова између 2 вијка. Кочнице калема се отпуштају угуравањем у 6.35 -{mm}- велику рупу улазом с дна касете, удаљеном око 19.05 -{mm}- од ивица.
Верзије -{VHS}- касета Приликом приче о -{VHS}- касета, потребно је навести следеће њихове верзије:
Super-{-VHS / ADAT / SVHS-ET}- Ту је и -{VHS-Compact}- (скраћено: -{VHS-C}-), првенствено развијен за -{VCR}- портаблу 1982. године, али је уследио огроман успех због мале величине камкодера. Најдужа трака садржи 40 мин. у -{SP}- тј. 120 мин. у -{EP}- моду. Како је трака с VHS-C била слична оној с обичне -{VHS}- касете, и обичан -{VHS}- плејер је могао да „чита“ -{VHS-C}- уз одговарајући адаптер. Побољшана верзија -{VHS-C}--а је -{Super VHS-Compact}-, тј. -{S-VHS-C}-.
-{W-VHS / Digital VHS}- -{W-VHS}- дозвољава снимање -{MUSE Hi-Vision}- аналогног TV-a високе резолуције, који се правио у Јапану од 1978. до 2007. године. Друга унапређена верзија, названа -{Digital-VHS}- (скраћено: -{D-VHS}-), снима дигитални видео високе резолуције (-{HD}-) на -{VHS}- форму траке. -{D-VH}-S може да сними до 4 часа -{ATSC}- дигиталног TV-а (720 -{p}- или 1080 -{i}-) или до 40 часова TV програма стандардног квалитета при мањој брзини.
-{D9}- -{JVC}- је дизајнирао и дигитални професионални производ под називом -{Digital-S}-, или званично – -{D9}-, који користи стандардну форму -{VHS}- траке и, у суштини, исти начин машинског управљања као -{S-VHS}- рекодер. Ово је најјефтинија верзија која омогућава -{pre-read}- измене. Овај формат је најзначајније користио Фокс за неке од својих кабловских мрежа.
Reference
Види још -{JVC}- - Јапанска Видео компанија -{DVD}- Телевизија
Спољашње везе Званични -{JVC}- сајт за Европу
Категорија:Технологија