мини|десно|200px|„Хипотеза о два извора” предлаже да су Јеванђеља по Матеју и Луки написана независно, при чему је свако користило Марка и други хипотетички документ зван „Q” као извор. Q је замишљен као највероватније објашњење заједничког материјала (углавном изрека) који се налази у Јеванђељу по Матеју и Јеванђељу по Луки, али не и у Јеванђељу по Марку. Материјал из два друга извора — M извора и L извора — представљен је овде у јеванђељима по Матеју и Луки зеленом, односно тиркизном бојом.
Извор Q (такође назван Јеванђеље изрека, Q јеванђеље, Q документ(и), или само Q; од , што значи „извор”) јесте хипотетичка писана збирка првенствено Исусових изрека (, логија). Q је део заједничког материјала који се налази у Јеванђељима по Матеју и Луки, али не и у Јеванђељу по Марку. Према овој хипотези, овај материјал је црпљен из раних црквених усмених јеванђеоских предања.
Заједно са Марковим приматом, Q је био хипотетизован до 1900. године и остаје један од темеља већине савремених библијских студија.Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. HarperSanFrancisco. . "Introduction," Бернет Хилман Стритер је формулисао широко прихваћено гледиште о Q-у: да је написан на коине грчком; да се већина његовог садржаја појављује код Матеја, код Луке или код обојице; и да Лука боље чува првобитни редослед текста него Матеј. У хипотези о два извора, хипотези о три извора и Q+/Папијиној хипотези, Матеј и Лука су користили и Марка и Q као изворе. Неки научници су постулирали да је Q заправо мноштво извора, неких писаних, а неких усмених. Други су покушали да утврде фазе у којима је Q састављен."'Q.'" Cross, F. L., ed. The Oxford Dictionary of the Christian Church. New York: Oxford University Press. 2005
Упркос томе што хипотеза о два извора ужива широку подршку, постојање Q-а је доведено у питање. Збирка господњих изрека била би веома драгоцена за ране хришћане, али личности попут Јеронима, који је имао приступ огромној Библиотеци у Цезареји, не помињу такав документ. Прављење копија Q-а можда је сматрано непотребним, пошто је његов садржај сачуван у канонским јеванђељима. Заиста, хришћани су можда више волели да праве копије јеванђеља по Матеју и Луки, „где су Исусове изреке из Q-а преформулисане како би се избегли неспоразуми и како би одговарале њиховим сопственим ситуацијама и њиховом разумевању онога што је Исус заиста мислио”.(From the preface to the Sayings Gospel Q, International Q Project, 2001 http://homes.chass.utoronto.ca/~kloppen/iqpqet.htm )
Историја
Вековима су библијски научници следили Августиновску хипотезу: да је Јеванђеље по Матеју прво написано, да је Марко користио Матеја у писању свог, а да је Лука следио и Матеја и Марка у свом ( Јеванђеље по Јовану се прилично разликује од остала три, која се због своје сличности називају Синоптичка јеванђеља). Научници Новог завета из 19. века који су одбацили Матејев приоритет у корист Марковог примата спекулисали су да су аутори Матеја и Луке материјал који имају заједнички са Јеванђељем по Марку црпели из Јеванђеља по Марку. Међутим, Матеј и Лука такође деле велике делове текста који се не налазе код Марка. Они су сугерисали да ниједно јеванђеље није црпело из другог, већ из другог заједничког извора, названог Q.Овај хипотетички изгубљени текст — такође назван Q јеванђеље, Јеванђеље изрека Q, Тајна Q-а, Синоптички извор изрека, Q рукопис, и (у 19. веку) Логија — наводно је садржао збирку Исусових изрека. Прихватање теорија о постојању „Q” и примата Марка су два кључна елемента у „хипотези о два извора”. (Види такође Јеванђеље по Јеврејима и Стритера.)D. R. W. Wood, New Bible Dictionary (InterVarsity Press, 1996), 739.
Херберт Марш се сматра од стране неких првом особом која је хипотетисала постојање „наративног” извора и извора „изрека”, иако је у овај други укључио параболе јединствене за Матеја и јединствене за Луку.William R. Farmer, Macmillan, У свом делу из 1801. године, Дисертација о пореклу и саставу наша три прва канонска јеванђеља, користио је хебрејско слово алеф () да означи наративни извор и слово бет () да означи извор изрека.. Walter de Gruyter.
Следећа особа која је унапредила хипотезу о „изрекама” био је Немац Фридрих Шлајермахер 1832. године. Шлајермахер је протумачио загонетну изјаву ранохришћанског писца Папије Јерапољског, („Матеј је саставио пророчанства (логија) Господња на хебрејском начину говора, и свако их је преводио како је могао”) као доказ посебног извора. Уместо традиционалног тумачења — да је Папија мислио на писање Матеја на хебрејском — Шлајермахер је предложио да је Папија заправо мислио на збирку изрека апостола Матеја коју је касније, заједно са наративним елементима, користио други „Матеј” и други јеванђелисти.
Године 1838, други Немац, Кристијан Херман Вајсе, преузео је Шлајермахеров предлог о извору изрека и комбиновао га са идејом Марковог примата како би формулисао оно што се сада зове Хипотеза о два извора, у којој су и Матеј и Лука користили Марка и извор изрека. Хајнрих Јулијус Холцман је подржао овај приступ у утицајној обради синоптичког проблема 1863. године, и хипотеза о два извора од тада доминира.
У то време, други извор се обично називао Logia, или Logienquelle („извор логија”), због Папијине изјаве, а Холцман му је дао симбол Ламбда (Λ). Међутим, крајем 19. века почеле су да расту сумње у исправност везивања његовог постојања за Папијин извештај, па је уместо тога усвојен симбол Q (који је осмислио Јоханес Вајс да означи Quelle, што значи ’извор’) како би се остало неутралним у вези са везом Папије и збирке изрека.
Ова хипотеза о два извора спекулише да је Матеј позајмио и од Марка и од Q-а. За већину научника, Q објашњава оно што Матеј и Лука деле — понекад у потпуно истим речима — али што недостаје код Марка. Примери су Ђаволова три искушења Исуса, Блаженства, Оче наш и многе појединачне изреке.Bart D. Ehrman, ,
У делу Четири јеванђеља: Студија о пореклу (1924), Бернет Хилман Стритер је тврдио да трећи хипотетички извор, назван M, лежи иза материјала код Матеја који нема паралелу код Марка или Луке, и да неки материјал присутан само код Луке можда потиче из такође непознатог L извора.Streeter, Burnett H. The Four Gospels. A Study of Origins Treating the Manuscript Tradition, Sources, Authorship, & Dates. London: Macmillan and Co., Ltd., 1924. Ова хипотеза поставља да у основи јеванђеља по Матеју и Луки леже најмање четири извора, наиме Јеванђеље по Марку и три изгубљена текста: Q, M и L.
Током остатка 20. века било је разних изазова и префињења Стритеријеве хипотезе. На пример, у својој књизи Јеванђеље пре Марка из 1953. године, Пјерсон Паркер је поставио рану верзију Матеја (арамејски M или прото-Матеј) као примарни извор. Паркер је тврдио да није могуће одвојити Стритеријев „M” материјал од материјала у Матеју који је паралелан са Марком.William R. Farmer, , Macmillan,
Почетком 20. века направљено је више од десет реконструкција Q-а. Међутим, оне су се толико разликовале једна од друге да ниједан стих Матеја није био присутан у свим реконструкцијама Q-а. Као резултат тога, интересовање за Q је опало, а тема је била занемарена много деценија.
Након открића Јеванђеља по Томи у библиотеци Наг Хамади, Семинар о Исусу је предложио да би такво апокрифно јеванђеље могло бити Q извор, али многи научници одбацују ову хипотезу, пошто Томино и слична апокрифна јеванђеља смештају у прву половину 2. века н. е.
Састав
Редакцијска спекулација, нарочито у раду Џона С. Клопенборга који анализира одређене књижевне и тематске феномене, тврдила је да је Q састављен у три фазе. Према мишљењу Клопенборга, најранија фаза његове редакције била је збирка мудросних изрека која укључује питања као што су сиромаштво и учеништво. Затим, он поставља тезу да је ова збирка проширена укључивањем слоја осуђујућих изрека усмерених против „ове генерације”. Завршна фаза укључивала је причу о Исусовом искушењу.
Иако је Клопенборг упозорио да се не претпоставља да је историја састава Q-а иста као историја Исусове традиције (тј. да је најстарији слој Q-а нужно најстарији и чисти слој Исусове традиције), неки новији трагаоци за историјским Исусом, укључујући чланове Семинара о Исусу, учинили су управо то. Заснивајући своје реконструкције првенствено на Јеванђељу по Томи и најстаријем слоју Q-а, они предлажу да је Исус функционисао као мудрац, а не као рабин, иако не сви чланови потврђују хипотезу о два извора. Клопенборг је сада члан самог Семинара о Исусу.
Међутим, научници који подржавају хипотезу о развоју Q-а у три фазе, као што је Бертон Л. Мак, тврде да јединство Q-а не долази само од тога што га деле Матеј и Лука, већ и зато што, у слојевима Q-а како су реконструисани, каснији слојеви граде на ранијим и претпостављају их, док обрнуто није случај. У овом аргументу, доказ да је Q ревидиран није доказ за нејединство у Q-у, пошто хипотетизоване ревизије зависе од асиметричних логичких веза између онога што се поставља као каснији и ранији слојеви.
Неки библијски научници верују да је непознати редактор саставио прото-јеванђеље на грчком језику. Можда је кружило у писаној форми отприлике у време када су састављена синоптичка јеванђеља (тј. између касних 50-их и средине 90-их година н. е.). Име Q сковао је немачки теолог и библијски научник Јоханес Вајс.
Синоптичка јеванђеља и природа Q-а
Однос између три синоптичка јеванђеља превазилази пуку сличност у гледишту. Јеванђеља често препричавају исте приче, обично истим редоследом, понекад користећи исте речи. Научници примећују да су сличности између Марка, Матеја и Луке превелике да би биле случајне.Tony Honoré, "A Statistical Study of the Synoptic Problem." Novum Testamentum August 10 – July (1968): 95–147. On page 96 Honoré compares the similarities between the three Gospels with the number of words in common.
Ако је хипотеза о два извора тачна, онда би Q вероватно био писани документ. Ако је Q био заједничка усмена традиција, мало је вероватно да би могао да објасни готово идентичне сличности од речи до речи између Матеја и Луке када цитирају Q материјал. Слично томе, могуће је закључити да је Q написан на грчком. Да су се јеванђеља по Матеју и Луки позивала на документ који је био написан на неком другом језику (као што је арамејски), врло је мало вероватно да би два независна превода имала потпуно исту формулацију.
Q документ је морао бити састављен пре Матеја и Луке; неки научници чак сугеришу да је Q претходио Марку. Датум коначног Q документа често се ставља у 40-е или 50-е године 1. века, при чему неки тврде да је његов мудросни слој (1Q, који садржи шест говора мудрости) написан већ 30-их година.Dunn, James D. G., Christianity in the Making Volume 1: Jesus Remembered. Grand Rapids, Michigan: Wm. B. Eerdmans.
Ако је Q постојао, физичке копије су од тада изгубљене. Неки научници, међутим, верују да се може делимично реконструисати испитивањем елемената заједничких Матеју и Луки (али одсутних код Марка). Верзије овог реконструисаног Q-а не описују догађаје из Исусовог живота: Q не помиње Исусово рођење, његов избор 12 ученика, његово распеће или васкрсење. Уместо тога, чини се да је то збирка Исусових изрека и цитата.
Аргументи за Q Случај за постојање Q-а произилази из аргумента да ни Матеј ни Лука нису директно зависни један од другог у двострукој традицији (дефинисаној од стране научника Новог завета као материјал који Матеј и Лука деле, а који се не појављује код Марка). Међутим, вербално слагање између Матеја и Луке је толико блиско у неким деловима двоструке традиције да је најразумније објашњење за ово слагање заједничка зависност од писаног извора или извора. Чак и ако су Матеј и Лука независни (види Марков примат), Q хипотеза наводи да су користили заједнички документ. Аргументи да је Q био писани документ укључују: Понекад је тачност у формулацији запањујућа, на пример, Матеј 6:24 и Лука 16:13 (27 и 28 грчких речи респективно); Матеј 7:7–8 и Лука 11:9–10 (24 грчке речи сваки). Понекад постоји заједништво у редоследу између њих двоје, на пример Беседа на равном и Беседа на гори.