Слика Доријана Греја () је једини објављени роман Оскара Вајлда. Краћа верзија у форми новеле објављена је у јулу 1890. у америчком часопису -{Lippincott's Monthly Magazine}-,The Picture of Dorian Gray (Penguin Classics) – Introduction док се у облику романа појавила у априлу 1891. године.
Прича се врти око портрета Доријана Греја који је насликао Базил Холвард, Доријанов пријатељ и уметник залуђен Доријановом лепотом. Преко Базила, Доријан упознаје лорда Хенрија Вотона и убрзо бива одушевљен хедонистичким погледом на свет овог аристократе, који тврди да су лепота и сензуално испуњење једине ствари којима вреди тежити у животу. Схватајући да ће његова лепота временом избледети, Доријан изражава жељу да прода своју душу, како би осигурао да слика, а не он, остари и избледи. Жеља му је испуњена и Доријан започиње раскалашан живот пун различитих аморалних искустава док остаје млад и леп; све време, његов портрет стари и визуелно бележи сваки Доријанов грех.The Picture of Dorian Gray (Project Gutenberg 20-chapter version), line 3479 et seq. in plain text (Chapter VII).
Роман је у време објављивања био предмет многих контроверзи и критика, али је временом постао признат као класик готичке књижевности.
Радња Једног летњег дана у викторијанској Енглеској, лорд Хенри Вотон, тврдоглав човек, посматра осетљивог уметника Базила Холварда како слика портрет Доријана Греја, младића чија је лепота опчинила уметника. Док позира за слику, Доријан слуша лорда Хенрија који заступа свој хедонистички поглед на свет. Доријан почиње да мисли да је лепота једини аспект живота коме вреди тежити, што га навело да пожели да његов портрет остари уместо њега самог.
Под утицајем лорда Хенрија, Доријан у потпуности истражује своју сензуалност. Он открива младу глумицу Сибилу Вејн, која глуми у Шекспировим драмама у прљавом позоришту за радничке класе. Доријан јој се удвара и убрзо јој предлаже брак. Заљубљена Сибила га назива „Чаробни краљевић” и пада у несвест од среће. Међутим, њен заштитнички настројен брат Џејмс упозорава је да ће га убити ако јој науди.
Доријан позива Базила и лорда Хенрија да виде Сибилу како наступа у представи Ромео и Јулија. Сибила, превише опчињена Доријаном да би глумила, наступа лоше, због чега и Базил и лорд Хенри сматрају да се Доријан заљубио у Сибилу због њене лепоте, а не због њеног талента. Постиђен, Доријан одбија Сибилу, говорећи јој да је глума била њена лепота; без тога она га више не занима. По повратку се кући, Доријан примећује да се његов портрет променио; жеља му се испунила, а човек на слици носи суптилни подсмех суровости.
Оптерећен својом савешћу и усамљен, Доријан одлучује да се помири са Сибилом, али прекасно; она је извршила самоубиство. Доријан одлучује да ће му у остатку његовог живота пожуда и лепота бити довољне. Он сакрива портрет и осамнаест година експериментише са сваким пороком, под утицајем морално отровног француског романа који му је дао лорд Хенри.
Једне ноћи, пре одласка у Париз, Базил одлази у Доријанову кућу да га пита о гласинама о његовом самозадовољном сензуализму. Доријан не пориче своју развратност и води Базила да погледа портрет. Слика је постала толико одвратна да Базил може да је идентификује као своју само по потпису на њој. Ужаснут, Базил моли Доријана да се помоли за спасење. У бесу, Доријан окривљује Базила за своју судбину и убија га. Он затим уцењује старог пријатеља, научника Алана Кембела, да искористи своје знање о хемији како би уништио Базилово тело. Алан касније врши самоубиство.
thumb|left|Смрт Доријана Греја
Да би избегао кривицу за свој злочин, Доријан одлази у опијумску јазбину, где је, без његовог знања, присутан Џејмс Вејн. Џејмс је желео да се освети Доријану откако се Сибила убила, али није могао да га пронађе јер је једино што је знао о Доријану био надимак којим га је Сибила звала. Тамо, међутим, чује да неко говори о Доријану као о „Чаробном краљевићу”, и обраћа се Доријану. Овај обмањује Џејмса да поверује да је сувише млад да би познавао Сибилу, јер је његово лице још увек лице младића. Џејмс попушта и ослобађа Доријана, али му тада прилази жена из опијумске јазбине и замера му што га није убио. Она потврђује Доријанов идентитет и објашњава да он није нимало остарио за осамнаест година. Џејмс трчи за Доријаном, али овај је већ отишао.
Џејмс тада почиње да уходи Доријана, који почиње да се плаши за свој живот. Током ловачке забаве, један ловац случајно убија Џејмса, који је вребао у густишу. По повратку у Лондон, Доријан говори лорду Хенрију да ће од сада живети праведно. Његов нови поштен начин живота почиње тако што намерно не сломи срце наивне Хети Мертон, његове нове девојке. Доријан се пита да ли је његова новопронађена доброта пролепшала портрет, али када га погледа, види само још ружнију слику себе. Из тога Доријан схвата да су његови прави мотиви за самопожртвовање били сујета и радозналост у потрази за новим искуствима, заједно са жељом да слици врати лепоту.
Сматрајући да ће га само потпуна исповест ослободити неправде, Доријан одлучује да уништи последњи траг своје савести и једини преостали доказ његових злочина – портрет. У бесу узима нож којим је убио Базила и пробада слику.
Његове слуге се пробуде чувши крик из закључане собе; на улици, пролазник који је такође чуо крик позива полицију. По уласку у закључану просторију, слуге затичу непознатог старца убоденог у срце, сасушеног и оронулог лика. Идентификују унакажени леш као Доријана само по његовом прстењу, док је портрет поред њега поново леп.The Picture of Dorian Gray Summary and Analysis
Ликови
thumb|225px|Сликар Базил Холвард и аристократа лорд Хенри Вотон посматрају слику Доријана Греја. Доријан Греј − заносан, нарцисоидан младић опчињен „новим” хедонизмом лорда Хенрија. Он се препушта сваком задовољству и практично сваком „греху”, проучавајући његов утицај на њега. Унук је покојног лорда Клеса. Доријанова мајка, Лејди Маргрет Девере, била је приказана као прелепа аристократкиња која се удала за човека испод своје класе без одобрења свог оца. Лорд Клесо је онда платио човека да испоровоцира Доријановог оца, млађег војног официра, на двобој, у којем је Доријанов отац погинуо. Маргарет се тада вратила у Клесов дом, али је убрзо након тога умрла. Открива се да је лорд Клесо одгајао Доријана до своје смрти, али да су обојица гајили негативна осећања један према другом.
Базил Холвард − дубоко моралан човек, сликар портрета, и опчињен Доријаном, чије покровитељство остварује његов уметнички потенцијал. Слика Доријана Греја је Базилово ремек-дело. Лорд Хенри „Хари” Вотон − императивни аристократа и декадентни денди који заступа филозофију самопопуштајућег хедонизма. Иако је испрва био Базилов пријатељ, занемарује га због Доријанове лепоте. Лик духовитог лорда Харија је критика викторијанске културе, конкретно Британије с краја 19. века. Слободни поглед на свет лорда Харија квари Доријана, који га потом успешно опонаша. Аристократи Харију, проницљиви уметник Базил каже: „Никада не говориш ништа морално и никада не чиниш ништа погрешно”. Лорд Хенри ужива у томе да импресионира, утиче, па чак и обмањује своје познанике (у ту сврху криви своју позамашну духовитост и елоквенцију), али изгледа да не поштује сопствене хедонистичке савете, већ радије проучава себе са научном одвојеношћу. Његова одлика је потпуна равнодушност према последицама својих поступака. Сибила Вејн − талентована глумица и певачица, она је прелепа девојка из сиромашне породице у коју се Доријан заљубљује. Њена љубав према Доријану уништава њене глумачке способности, јер више не налази задовољство у изведби измишљене љубави пошто сада доживљава праву љубав у свом животу. Она извршава самоубиство са отровом када сазна да је Доријан више не воли; притом је лорд Хенри упоређује са Офелијом из Хамлета. Џејмс Вејн − Сибилин млађи брат, морнар који одлази у Аустралију. Веома је заштитнички настројен према својој сестри, поготово јер њихова мајка брине само о Доријановом новцу. Верујући да Доријан намерава да науди Сибили, Џејмс оклева да оде и обећава да ће се осветити Доријану ако на било који начин науди Сибили. Након Сибилиног самоубиства, Џејмс постаје опседнут убиством Доријана и уходи га, али један ловац случајно убија Џејмса. Братовљева тежња да се освети љубавнику (Доријану), због смрти сестре (Сибиле) паралелна је са Лаертовом осветом краљевићу Хамлету. Алан Кембел − хемичар и некадашњи Доријанов пријатељ који је прекинуо њихово пријатељство када га је Доријанова слободоумна репутација обезвредила. Доријан уцењује Алана да уништи тело убијеног Базила Холварда; Кембел касније извршава самоубиство. Лорд Фермор − Ујак лорда Хенрија, који говори свом нећаку о породици Доријана Греја. Адријан Синглтон − Доријанов младалачки пријатељ, кога је овај довео до зависности од опијума, што га је навело да фалсификује чек и учинило га потпуним изопштеником из своје породице и друштвене заједнице. Леди Викторија Вотон − супруга лорда Хенрија, према којој се понаша презриво; касније се разводи од њега.
Позадина thumb|left|Плоча постављена у знак сећања на вечеру између Вајлда, Дојла и њиховог издавача 30. августа 1889.|197x197px
Године 1889, Џ. М. Стодарт, уредник америчког часописа -{Lippincott's Monthly Magazine}-, био је у Лондону како би потражио новеле за објављивање у поменутом листу. Дана 30. августа 1889, Стодарт је вечерао са Оскаром Вајлдом, сер Артуром Конаном Дојлом и Т. П. Гилом у Лангам хотелу, и наручио је по једну новелу од сваког писца. Дојл му је одмах послао Знак четворице, који је објављен у издању часописа из фебруара 1890. године. Стодарт је примио Вајлдов рукопис за Слику Доријана Греја 7. априла 1890, седам месеци након што је од њега наручио роман.
У јулу 1889, Вајлд је објавио „Портрет господина В. Х.”, сасвим другачију причу која има сличан наслов као Слика Доријана Греја, и која је описана као „прелиминарна скица неких од њених главних тема”, укључујући хомосексуалност.
Објављивање и верзије Новела из 1890. Слика Доријана Греја импресионирала је Стодарта, али је он рекао издавачу Џорџу Липинкоту: „У њеном садашњем стању постоји низ ствари које би нека невина жена нашла неприхватљивим.” Бојећи се да је прича непристојна, Стодарт је избацио око пет стотина речи без Вајлдовог знања пре објављивања. Међу деловима који су избачени пре објављивања били су: одломци који алудирају на хомосексуалност и хомосексуалну жељу; све референце на наслов измишљене књиге -{Le Secret de Raoul}- и њеног аутора, Катула Саразана; као и све референце на Грејеве љубавнице, Сибилу Вејн и Хети Мертон.
Објављен је у целости на првих 100 страница у америчком и британском издању часописа из јула 1890. године, први пут штампаног 20. јуна 1890. године. Касније током године, издавач часописа, -{Ward, Lock and Company}-, објавио је збирку комплетних романа из часописа, укључујући и Вајлдов.
Роман из 1891. thumb|Оригинални рукопис једног од нових поглавља романа из 1891. године; овде означено као 4. поглавље, завршиће као 5. поглавље.|238x238px thumb|238x238px|Насловна страна издања Слике Доријана Греја из 1891. са декоративним словима.
За потпунији роман из 1891. Вајлд је задржао Стодартове измене и направио неке своје, док је проширио текст са тринаест на двадесет поглавља и додао чувени предговор књизи. Поглавља 3, 5 и 15–18 су нова, а поглавље 13 у издању часописа подељено је на поглавља 19 и 20 за роман. Ревизије укључују: промене у дијалогу ликова, као и додавање предговора, више сцена и поглавља, као и брата Сибиле Вејн, Џејмса Вејна.