Филип Бајковић (Каиро, 20. мај 1910 — Београд, 15. фебруар 1985) био је учесник Народноослободилачке борбе, правник, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Црне Горе и народни херој Југославије. У периоду од 1953. до 1962. био је председник Извршног већа Скупштине НР Црне Горе, а од 1962. до 1963. и председник Народне скупштине НР Црне Горе.
Биографија Рођен је 20. маја 1910. године у Каиру, у Египту, где му је отац службовао. Ускоро је са породицом дошао у Краљевину Црну Гору, где је у Грађанима, код Цетиња, завичајном селу његовог оца, завршио основну школу. Затим се уписао у гимназију, коју је завршио школске 1929/'30. године у Цетињу. По националности је Црногорац, сељачког социјалног порекла. Детињство је провео у веома тешким материјалним условима, одвојен од оца, који се после Првог балканског рата, у коме је учествовао као добровољац, вратио у Каиро, а 1922. године тамо и умро. Као средњошколац, нарочито у старијим разредима гимназије, активно је учествовао у раду литерарне дружине „Скерлић“ и бавио се културно-уметничком и спортском активношћу.
У јесен 1930. године, уписао се на Правни факултет у Београду. Неколико месеци касније, због тешких материјалних прилика, запослио се у администрацији часописа „Мисао“, где је радио неколико година и упоредо полагао испите на Правном факултету. Доласком у Београд пришао је напредној студентској омладини и укључио се у револуционарни раднички покрет. Године 1932. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Две године касније, упућен је на партијски рад на Карабурми, где је у текстилној фабрици Владе Илића формирао партијску организацију и био биран за секретара у месном Спортском друштву „Београд“.
Године 1935, приликом провале партијске организације у земљи, откривена је и организација на Карабурми, па је Филип Бајковић ухапшен и осуђен на годину дана строгог затвора, који је издржао у Сремској Митровици и Нишу. По изласку са робије упућен је на одслужење војног рока, када је положио и два заостала испита на Правном факултету. Од 1938. до Априлског рата 1941. године, радио је као адвокатски приправник у Београду, с тим што је 1939. године поново ухапшен због своје комунистичке делатности.
Други светски рат thumb|Партизани у Горњем Вакуфу 1942. На фотографији: Филип Бајковић, Мартин Мојмир, Василије Ковачевић и Зоран Жујовић.
Фашистички напад на Југославију априла 1941. године, затекао га је у Београду, а капитулација Југословенске војске у Црној Гори. Као члан Месног комитета КПЈ Бар, учествовао је у припремама за устанак, као и у самом устанку у барском срезу. Септембра 1941. изабран је за члана Месног (среског) комитета КПЈ Цетиње, а месец дана касније и за члана Бироа Окружног комитета КПЈ Цетиње. Фебруара 1942. постао је секретар Народноослободилачког одбора за срез Цетињски, а два месеца касније заменик политичког комесара Ловћенског партизанског одреда. На тој је дужности остао све до формирања Четврте црногорске пролетерске бригаде у којој је преузео дужност заменика политичког комесара Петог батаљона.
Крајем 1942. године премештен је у Прву пролетерску бригаду за руководиоца Политичког одељења (Политодела) бригаде, а у другој половини 1943. године одређен је за инструктора Централног комитета КПЈ за партијске школе у јединицама и на терену Далмације и Босне. Половином 1944. године ступио је на дужност у Одељење за заштиту народа (ОЗН) за Југославију. Нешто касније, док су се водиле борбе за ослобођење Београда, учестововао је у организовању Озне за Војводину.
Послератни период Након ослобођења Југославије, наставио је да ради у Озни за Југославију, где је 1948. године добио чин генерал-мајора и дужност помоћника министра за питање кадрова. Априла 1951. године, премештен је у НР Црну Гору, где је у међувремену до 1963. године обављао дужности:
председника Привредног савета, потпредседника Владе НР Црне Горе, председника Извршног већа Народне скупштине НР Црне Горе од 16. децембра 1953. до 12. јула 1962. године, председника Народне скупштине НР Црне Горе од 12. јула 1962. до 5. маја 1963. године.
У истом периоду, почев од 1953. године, био је посланик у Скупштини СР Црне Горе и Савезној народној скупштини и члан Политбироа Централног комитета КП Црне Горе.
Од 1963. године вршио је дужности у Београду: Савезни секретар за индустрију СФРЈ, члан Савезног извршног већа (СИВ), потпредседник Савезне скупштине СФРЈ, члан Савета федерације од 1970. године.
Умро је 15. фебруара 1985. године у Београду. Сахрањен је 17. фебруара у Грађанима, код Цетиња.Недељна Борба 16-17. фебруар 1985, бр. 47-48, 9. стр.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих страних и југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден југословенске заставе са лентом, Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.
Референце
Литература
Спољашње везе Бајковић Јована Филип (подаци из 1957)
Категорија:Рођени 1910. Категорија:Умрли 1985. Категорија:Црногорци Категорија:Комунисти Црне Горе Категорија:Политички затвореници (комунисти) Категорија:Револуционарни студентски покрет Југославије Категорија:Личности радничког покрета Југославије Категорија:Југословенски партизани Категорија:Борци Четврте пролетерске бригаде Категорија:Припадници Службе државне безбедности Категорија:Носиоци Партизанске споменице 1941. Категорија:Носиоци Ордена народног ослобођења Категорија:Народни хероји - Б Категорија:Генерали ЈНА у резерви Категорија:Друштвено-политички радници СФРЈ Категорија:Друштвено-политички радници СР Црне Горе Категорија:Председници СР Црне Горе Категорија:Посланици Скупштине СР Црне Горе Категорија:Посланици Скупштине СФРЈ Категорија:Чланови Савета федерације СФРЈ Категорија:Председници Владе СР Црне Горе Категорија:Црногорски спортски радници Категорија:Носиоци Ордена Републике