Камено доба мини|Крапински прачовек Старије камено доба (палеолит) раздобље је у којем су људске заједнице живеле у пећинама или на отвореном простору у шаторима од животињске коже. Осим убирања дивљих плодова извор прехране био је лов и риболов, па су доста рано почела да се израђују камена и коштана помагала којима се успешније ловило. Првобитно су то били камени облуци с једва видљивим захватима кресања, којима се служио усправни човек, а знатно квалитетнија и за лов примеренија помагала израђивао је неандерталац, док је производњу камених рукотворина готово до савршенства савладао претходник данашњег човека, назван врло разумним човеком (Хомо сапиенс сапиенс). У Европи је познато налазиште неандерталског човека (палеантропа) у пећини Хушњакова брега код Крапине. Око 40.000. п. н. е. на подручју данашње Хрватске појављују се први Хомо сапиенси (савремени људи). Они око половине петог миленијума пре н. е. постепено и на подручју Хрватске прелазе на земљорадњу. Од материјалних производа сачувало се камено и коштано оруђе и оружје и остаци костију дивљих животиња. На тлу Хрватске су нађене карактеристичне рукотворине попут длета из Шандаље I код Пуле и ручног клина из Пуниква код Иванца, који потичу из раздобља доњег палеолита (2.500.000–200.000. године пре н. е.), као и различити стругачи и шиљци из Крапине и Виндије средњег палеолита (пре 200.000 до 40.000. године пре н. е.), па све до многобројних типова каменог оруђа из горњопалеолитског слоја Шандаље -{II}- (пре 40.000 до 10.000. године пре н. е.).

Млађе камено доба (неолит, 6.- 4. миленијум п. н. е.) карактеришу прва сједилачка насеља пољопривредних и сточарских племена, подижу се стална насеља, прелази на земљорадничку привреду, припитомљавају животиње, производе предмете од керамике те израђују камено глачано оруђе и оружје. Станује се у земуницама и полуземуницама, а појављује се и надземна кућа. Бројни су остаци и раздобља неолита у поријечју Саве, Драве и Дунава позната под именима старчевачке (која је најстарија и обележила је већи део неолита), винчанске и сопотске (која настаје на супстрату старчевачке и новопридошле винчанске с епонимним локалитетом Сопот у близини Винковаца) културе, а уз море хварске културе. При свакодневној употреби користили су се различити предмети, од керамичког посуђа онодобних култура с локалитета Вучедол, Вуковар, Саматовци, Богдановци, Бапска. Постоји и реконструкција дела куће сопотске културе, с простором у којем доминира ткалачки стан. Користили су се и различити типови каменог оруђа и оружја те керамичке женске фигуре (идоли) винчанске културе из Јаково-Кормадина, Винче или Лединаца, које осим ликовних досега, пружају увид и у духовни живот људи тога доба. Код нас за сада постоје само два локалитета винчанске културе. Први је Берндијев виноград у Вуковару, од којега највероватније није остало ништа јер га је еродирао Дунав, а други је Бапска.

Данилска култура (4500.-3900. п. н. е.) јавља се у пределима јадранске обале, а име је добила по локалитету Данило крај Шибеника. Људи су живели или у укопаним кружним колибама (Данило), у надземним кружним кућицама (Смилчић) или у надземним четвртастим кућама с подом од набијене глине (Брибир). Куће су од дрвених балвана, грања и прућа, с кровом од сламе или трске. Доста је нађено коштаних предмета, накита те посуђа боље квалитете. То је посуђе упечатљиво због богате орнаментике изведен удубљивањем, урезивањем, жигосањем, рељефним обликовањем комбиновано с црвеном и белом инкрустацијом. Данилски облик посуде карактеришу четири здепасте ноге, с накошеним реципијентом и високом прстенастом ручком. Постоје и кипови у облику жене, мушкараца и животиња.

Хварска култура (3900.-3300. п. н. е.) јавља се на источној обали Јадрана и делимично наслеђује данилску. Првобитно је откривена на Хвару - Грапчева шпиља (приказ лађе с једром), али има је и по целој обали. Насеља су на отвореном но проширена те људи интензивно настањују шпиље. Прави развој хварске културе (класична) одвија се на средњодалматинском подручју - Корчула, Хвар, Пељешац. Од облика се истичу ниске, широке заобљене зделе с прстенастим вратом те јајолики лонац с коничним вратом без раскоши, али делују достојанственије од данилске.

Бакарно доба

Бакарно доба (енеолит, 4.- 3. миленијум п. н. е.) обележено је првом металуршком делатношћу повезаном уз производњу бакра. Миграције сточарских племена с истока означавају енеолитичко раздобље. То је уједно време великих етничких превирања у којима старе културе неолита нестају или се попут ласињске поступно трансформирању, а уз новопридошлу баденску, настају нове, међу којима је костолачка те најатрактивнија и најпознатија међу њима - вучедолска култура. Уз сточарство и земљорадњу, металуршка делатност једна је од темељних грана тог раздобља. Посвједочују је глинени калупи из Сарваша и Вучедола те готови предмети, а врхунац такве производње су секире серијски лијеване у дводелним калупима попут оних из оставе нађене у Брекињској.

Вучедолска култура

мини|Вучедолска голубица Вучедолска се култура налазила уз Дунав, на подручју данашњег Срема и дела Славоније до планина Крндије и Диља на западу. Постоји више теорија о пореклу носилаца вучедолске културе - теорије о нордијском, источноалпском, аутохтоном и степском пореклу), а делом своје порекло вуче из наслеђа становништва из млађег каменог доба. Вучедолци су имали чврсту родовску организацију на челу с родовским кнежевима која унутар себе уско сарађује. Слој вештих ратника вероватно се развио од бројних ловаца јер је дивљач имала врло важну улогу у прехрани. Лов је осигуравао Вучедолцима велике количине меса које их је чинило јачим и отпорнијим на болести од околних племена што је могао бити један од предуслова каснијем ширењу Вучедолаца. После 1800. п. н. е. они почињу нагло да се шире (вероватно и војним походима) на све стране понекад продирући чак 700 км далеко од своје прапостојбине. Ту су нађени остаци лепе керамике и то је најстарији налаз такве врсте у Европи. Налазимо их код вучедолскога Градца и Сарваша. Лепотом се нарочито истиче керамика с инкрустираном орнаментиком, међу којом пажњу плени посуда у облику птице, за коју је уврежен назив вучедолска голубица. У Вучедолу су откривене и богато опремљене гробне коморе, познате под називом - гроб брачнога пара. Њоме доминира култна посуда - терина украшена инкрустираним соларним и астралним мотивима. Многобројни налази идола омогућили су реконструкцију одеће и обуће. Најважнија привредна делатност Вучедолаца је била обрада земље и узгој говеда. Продаја говеда могла је осигурати важан бакар кога на првобитном њиховом подручју није било. Обрада бакра имала је пак посебно важну улогу и њу је Вучедолци усавршавају.

Бронзано доба

Бронзано доба, 2. миленијум - 8. ст. п. н. е., је раздобље технолошкога напретка, убрзаног открићем бронзе (легура бакра и коситра), прве вештачке ковине. Тај знатно чвршћи метал, погодан за израдбу квалитетног оруђа и оружја, био је потицајем развоју различитих заната и живљој трговини те је сукладно тому довео до коренитих привредних и друштвених промена. Код нас бронзано доба нарочито карактеришу културе: винковачка и даљска која је уједно и представник културе поља са жарама када доминира укапање инцинерацијом. У том размерно мирном раздобљу долази до формирања целога низа нових културних група. У раздобљу ранога (2300. - 1600. п. н. е.) и средњега (1600—1300. п. н. е.) бронзаног доба нађени су предмети свакодневне употребе винковачке културе који потичу из епонимних Винковаца, Старих Микановаца, Вучедола, Опатовца те бројних других локалитета, затим тзв. лиценска керамика, названа по орнаментици утиснутој усуканом врпцом (нем. дие Литзе) на мекане делове још непечених посуда. Такође је нађен накит или етежно профилиране жаре бјелобрдско-даљске инкрустиране керамике, којој припада и изузетна антропоморфна фигура-идол из Даља. Код ватинске културе, односно њене славонско-сремске варијанте, налазимо предмете од њене ране до завршне фазе развоја, а бројем и разноврсношћу нарочито се истиче накит од бронзе и злата из скупнога налаза (остава) из Ловаса. Највише је предмета нађено из каснога бронзаног доба (1300—800. п. н. е.) обележеног културом поља са жарама (култура жарних поља). Тако је названа због обичаја покапања остатака спаљених покојника у керамичким посудама-жарама (урнама). Јављају се и бронзани предмети из остава закопани у немирним временима или као драгоценост дарована божанствима. Неке се од њих истичу бројношћу предмета, попут оставе из Бродскога Вароша, којој садржај упућује на припадност љевачкој радионици, а неке пак лепотом и квалитетном израдбом предмета, као што је нпр. остава из Пекленице, с неколико масивних богато украшених игала, или остава из Свилоша, с лепо обликованом фибулом тзв. поза ментеријскога стила. У остави из Клоштар Иванића пронађен је а за сада једини сасвим сачуван пар штитника за ноге (кнемиде), као и за наше подручје редак примерак ингота тзв. Кефтиу типа, платежнога средства које се везује уз микенски културни круг. Сви ти предмети, заједно с онима из систематично истражених некропола у Вировитици, Сировој Каталени, Загреб-Врапчу, Великој Горици и других локалитета, пружају увид у различите сегменте живота тог индоевропског народа непознатог имена врсног у бројним занатским, а судећи према множини оружја, и у ратничким вештинама.

Гвоздено доба

Гвоздено доба је иза себе оставило бројне налазе илирских племена: Либурна, Јапода и Делмата од Истре на северу до Далмације на југу. У 4. ст. пре Христа су своје трагове оставили Келти, чији налази спадају у латенску културу. Халштатско раздобље односно старије Гвоздено доба (800. - 300. п. н. е.) карактерише употреба гвожђа, метала врло захтевне производне технологије. Млађа је фаза даљске културе везана за обраду и производњу гвожђа. У то време налазимо Бреуке и Корнакате који се често називају и Панонима. Развојем рударства и металургије долази до формирања нових облика материјалне и духовне културе, а све је наглашенија и социјална диференцијација. Једна од доминантних културних група тог раздобља јест даљска, чији дуги континуитет постојања од каснога бронзаног доба па све до доласка Келта, сведочи мноштво керамичких и металних налаза из Даља, Сотина, Ердута, а посебно из гробова вуковарске Леве баре. Опрема ратника, метални делови ношње и керамика високога домета уметничког обликовања, нарочито жаре из гробних хумака у Мартијанцу, Горичану или Каптолу, украшене пластично изведеним главама бовида, оставштина су групе Мартијанец-Каптол. Нађен је и кнез-ратник с налазима из каптолске некрополе. Млађе гвоздено доба (300. п. н. е. - 50. н. е.) је раздобље од досељења Келта на просторе континенталне Хрватске па све до римских освајања и потпуне романизације становништва. Овај период су обележили Келти Скордисци који су донели грнчарско коло, новац и гвоздени плуг. Насеља су утврђивали земљаним бедемом на којем је могла бити дрвени палисад облепљен блатом и опкопом испуњеним водом. Највећи насеобински комплекс у источној Хрватској налазио се на подручју Винковаца с управним и привредним средиштем на Дировом брегу.

Келти

На простору данашње Хрватске сусрећу се материјални трагови двију група Келта. Источни су Келти Скордисци, а западни Таурисци. Око 400. године п. н. е. селили су се Келти од запада према истоку. Један дио населио се у сјеверној Италији, а други у Панонији. У 4. ст. п. н. е. продиру Келти који на простору данашњег Осијека подижу насеље Мурсу и нека друга насеља. Сегестица је био утврђени келтски град од 4. до 1. вијека п. н. е. настао на темељима још старијег насеља. Римски војсковођа Октавијан је с 12000 војника након тридесетодневне опсаде освајио Сегестицу. Продрли су и у Истру, гдје су подјармили дио илирског становништва, нарочито оне у горовитим предјелима, али су с временом потпуно асимилирали с Хистрима.