Стара скопска чаршија (, ) је највећа чаршија на Балкану ван Истанбула и налази се у Скопљу, Северна Македонија. Скопска чаршија је привредни, културни и историјски део Скопља и једна од највећих атракција града. Смештена је на подручју од Душановог моста до Бит-пазара, те од тврђаве Кале до реке Сераве. Према административној подели града, чаршија се налази на подручју општина Чаир и Центар.
Стара скопска чаршија је била трговачки центар још од 12. века. Постоје и наводи о томе да су трговци из Дубровника и Венеције почели да је граде. У време турске владавине Скопљем, место је нагло порасло и постало највећи трговачки део града, у којем се поред продавница налазило око 30 џамија, бројне палате и пансиони, као и други турски споменици. Скопска атракција је претрпела велику штету у земљотресима 1555. године, пожару који се догодио 1689. године, те два светска рата, након чега је реновирана више пута. Чаршија је огромну штету претрпела и у земљотресу из 1963. године. Међутим, и поред много нанетих штета, чаршија представља јединствен споменик културе у Северној Македонији, на ком се препознаје наслеђе многих култура и цивилизација које су учествовале у њеном стварању.
Чаршијом преовладава османска архитектура, иако се могу наћи и значајни остаци византијске, а у последње време и примена модерне архитектуре. Многе зграде које су некада служиле као преноћишта за трговачке путнике или хамами за намеснике и управнике града, данас се користе као места за одржавање културних догађаја. На простору данашње чаршије и њеној околини налази се још неколико џамија, маузолеј, две цркве и сат-кула, а у другој половини 20. века изграђене су зграде које чине Музеј Македоније и зграду Музеја савремене уметности. О развоју чаршије у историји, њеној културној вредности, као и о занатима који су били распрострањени у области, сведоче предмети изложени у Музеју старе скопске чаршије, који се налази у оквиру Сули хана.
Закон о Старој скопској чаршији, Собрање Републике Северне Македоније донело је 13. октобра 2008. године, а чаршија је проглашена културном баштином од посебног значаја и од тада је под сталном заштитом државе. Почетком 2010. године започето је спровођење петогодишњег програма за ревитализацију чаршије, који има за циљ да обнови објекте, подржи занате, као и остварење привредног и културног развоја на подручју чаршије.
Историја Стари век Најстарији археолошки налази откривени на тврђави Кале указују да је околина била насељена још од 4. века п. н. е., а први историјски подаци указују на то да први који су се населили на ово подручје су били Пајонци у 6. веку п. н. е.
Након што су Римљани завладали Скупијом, почела је изградња храмова, јавних купатила и позоришта, а град је постао важан верски и културни центар у Римском царству, што је допринело развоју области данашње чаршије.
Године 518, Скупи је уништио катастрофални земљотрес, те је доласком Јустинијана на власт саграђена нова престоница, даље од подручја уништеног града.Dragojević Josifovska, Inscriptions de la Mésie Supérieure (IMS), vol. VI, Scupi et la région de Kumanovo, Beograd, 1982 Међутим, да би заштитио становништво које је напустило град и населило се на брду, од великих камених блокова узетих из порушеног града Скупија, цар Јустинијан је подигао утврђење, данашње Скопско кале.
Са настанком Самуиловог царства, Скопље је добило стратешки, политички, економски и културни значај, а простор око тврђаве у Скопљу је био ојачан изградњом зидова како би се очувало градско благо. У време цара Самуила, на бедемима је изграђена и велика градска порта, касније позната као „Капија ка водоторњу“, која је служила за одбрану од напада византијског цара Василија II из 1001. године.
Средњи век Византијска власт мини|д|150п|Северна капија на улазу у чаршију, из које излази на пут за Цариград Након пада Самуиловог царства под византијску власт 1018. године, цар Василије II прогласио је Скопље седиштем теме, административне јединице у Византијском царству, те црквеним седиштем, које је предводио епископ који је биран на сваке четири године. После смрти Василија, његов наследник, Роман III, предузео је мере да се обнови манастир Светог Георгија, који се, према повељи из 1300. године српског краља Стефана Уроша II Милутина налазио на реци Серави, на брду „Богородица“, илити месту где се данас налази Султан-муратова џамија. Манастир је био један од најбогатијих и најугледнијих манастира на Балкану у то време.
Према сачуваној Богородичиној повељи из 1277. године, цар је дао сагласност да манастир Светог Георгија организује годишњи сајам због празника Ваведења Пресвете Богородице 21. новембра сваке године, уз право наплате одређених трошкова за његово одржавање, као и недељног пазара сваког петка, а касније и уторка. Ови догађаји су организовани у периоду од 1028. до 1034. године, на простору манастирске ливаде, која се налазила на спољашњој страни тадашњег скопског подграђа Доленграда, дуж десне обале реке Сераве, односно на месту где се данас налази Бит-пазар.
Са доласком на власт династије Комнина почетком 12. века, град је био спасен од сталних војних претњи, а у овом релативно мирном периоду забележен је и значајан развој. Око Доленграда изграђени су одбрамбени зидови и куле, а саграђени су и бројни манастири и цркве. Након изградње зидова, простор на којем је одржаван сајам нашао се одмах испод њих, поред северне капије из које се излази на пут ка Цариграду. Снажан раст трговине допринео је да се град прочује као важан трговачки центар, а нагло ширење трговинских односа је обележено присуством дубровачких и млетачких трговаца на сајму, као и на недељном пазару.
У својој књизи „Стара скопска чаршија“ Коста Балабанов наводи да продавци нису могли продати све производе у једном дану, што је изазвало потребу да остану преко ноћи, те су почели то да чине на манастирској ливади. Међутим, управа манастира, која је управљала простором, имала је право да наплати коришћење истог, а није дозвољавала подизање сталне структуре. Због тога, неки трговци су своје уточиште нашли у унутрашњости бедема Доленграда, чије су се капије затварале ноћу. Временом, почело је постепено насељавање унутар града, почевши од севера града, па све до јужне порте. Крајем 12. века, подигнута је стална просторија за складиштење робе, уведене су накнаде за коришћење дела градског земљишта и почело се са продајом добара из овог региона, не само на дневној пијаци, већ и после ње, што је практично створило трговачки простор који се развио у данашњу чаршију.
Током 13. века, пословни простор је наставио да расте, иако се град поново нашао на мапи војних сукоба, освајања и разбојништава. Број продавница је почео да расте, а област чаршије је проширена широм северне порте, унутар Доленграда и око цркве Пресвете Богородице.
Упркос сталним војним сукобима у Скопљу, у том периоду град је добио свој први трговачки центар, трговачко-занатску конструкцију, која је у то време била једна од највећих и најскупљих на Балкану. Ова зграда је била смештена у јужном делу Доленграда, дуж бедема који пролази поред канала са водом и коритâ река Вардар и Лепенац. Конструкција је имала петнаест издужених лукова, под којима се налазио простор површине 1.200 -{m}-2. Њени последњи остаци уништени су у првој половини 20. века, а потпуна конструкција приказана је на гравури холандског графичког уметника Јакобуса Хаверина из 1594. године, а објављена у Нирнбергу.
Српска власт Године 1282, српски краљ Стефан Урош II Милутин освојио је Скопље, град је постао део Рашке, а касније и средњовековне српске државе. Овај период карактерише изградња бројних цркава, манастира и двораца у граду и око њега. Током боравка у Скопљу 1299. и 1300. године, византијски изасланик Теодор Метохит записао је да поред Горенграда, постоји и Доленград, који је заштићен зидовима. Као најсветлији период српске владавине сматра се време владавине Стефана Душана, који је 1345. године Скопље прогласио главним градом своје земље, а следеће године у њему је и крунисан за цара Срба и Грка. У његово време, чаршија се није спомињала као посебан тржни центар, већ се читав град наводи као главно трговачко место са развијеним занатима, у којима су посебну улогу имали дубровачки и венецијански трговци. Према Стојану Новаковићу и Гедеону Јуришићу, за време владавине цара Душана подигнут је и Куршумли хан, који је служио као војна касарна. Штавише, неки историчари сматрају да се на локалитету данашње Султан-муратове џамије налазила Душанова царска палата.
После смрти Стефана Душана, град је био под српском влашћу све до 1392. године, када га је Вук Бранковић предао Турцима, те је град ушао у састав Османског царства.
Османлијска власт Скопска чаршија је у свом историјском развоју претрпела значајну штету од великих пожара, земљотреса и поплава, који су оставили дубоке трагове на изгледу чаршије. Скопље је у то време било најразвијенији турски град од Београда до Солуна, те уједно и жариште великих сукоба. Аустроугарски генерал Пиколомини, пошто је опљачкао град, дао га је спалити 16. октобра 1689. године. Како су зграде биле махом од дрвене грађе, пожар је направио праву пустош. У наредна два века, од развијене чаршије остало је свега пар продавница. У другој половини 19. века чаршија је почела да се опоравља, али 1908. године опет је страдала као жртва пожара.
Петнаести век Када су Османлије освојили Скопље, почело је убрзано мењање етничког састава становништва у граду. Такође, богатство са којим су располагале локалне цркве, манастири, као и само становништво прелази у руке Турака. Град је претворен у војно упориште, а око његових граница изграђени су величанствени објекти верског карактера, који су значајно изменили архитектуру града.
На простору Доленграда и средњовековне чаршије, почела је изградња великог броја капиталних и сакралних објеката који су постали веома потребни, како би се задовољиле потребе муслиманског становништва. Тако је на темељима ондашњих цркава почела изградња џамијâ, а убрзо је почела градња и разних других објеката привредног карактера. Чак и у првим деценијама 15. века, освајач града, паша Јигит бег, на месту на којем се налазила црква, изградио је џамију.
Главне промене у архитектонском карактеру чаршије догодиле су се током другог намесништва турског намесника у Скопљу, Исхак бега, и у време његовог сина, Иса бега. На темељима манастира Светог Георгија Исхак-бег је започео изградњу Султан-муратове џамије, чија је изградња завршена 1436. године. Године 1438, на простору манастирске ливаде започета је изградња Исхак-бегове џамије, познатије као Шарена џамија, у оквиру које је изграђено и турбе где је бег сахрањен. После његове смрти, почев од 1445, те све до 1469. године, његов син и наследник, Иса-бег, изградио је бројне објекте на подручју чаршије, који су били неопходни за привредни развој града. Тако су, у његово време, изграђени безистан, Чифте хамам, каравансарај Сули хан и конак Капан хан. После смрти Иса-бега, на његову жељу изграђена је Иса-бегова џамија (1475. године), касније Хаџи-касамова џамија (од 1489. до 1490. године), те Мустафа-пашина џамија (1492. године).
У периоду од 1489. до 1497. године, познати донатор, Даут-паша уложио је новац у изградњу више објеката у чаршији, међу којима је најпознатији Даут-пашин хамам. У исто време, као подршка великим џамијама изграђени су имарети, односно јавне кухиње у којима се припремала и сервирала храна за бескућнике и путнике који су остали у граду.
Шеснаести и седамнаести век мини|д|200п|Гравура Скопља из 1594. године