Don Huan (, ) je legendarni literarni razvratnik, čija priča je inspirisala mnoge autore. Najranija zapisana verzija pripisuje se Tirsu de Molini i njegovoj drami Seviljski zavodnik i kameni gost (-{El burlador de Sevilla y convidado de piedra}-), koja je objavljena u Španiji oko 1630. godine. Najpoznatija dela o Don Huanu su Molijerov komad Don Žuan ili Kameni gost (-{Dom Juan ou le Festin de pierre}-) iz 1665, Bajronova epska poema Don Žuan (-{Don Juan}-) iz 1821, Hose de Espronsedina poema Student iz Salamanke (-{El estudiante de Salamanca}-) iz 1840 i Hose Soriljin komad Don Huan Tenorio (-{Don Huan Tenorio}-) iz 1844. Najuticajnija verzija od svih je opera Don Đovani (-{Don Giovanni}-), koju je komponovao Volfgang Amadeus Mocart 1787. godine. Libreto je napisao Lorenco da Ponte, uz pomoć čuvenog istorijskog zavodnika Đakoma Kazanove. Mocartova opera je služila kao inspiracija E. T. A. Hofmanu, Aleksandru Puškinu, Serenu Kjerkegoru, Džordžu Bernardu Šou i Alberu Kamiju.
Don Huan je postao sinonim za „ženskaroša“, naročito u španskom slengu.
Seviljski zavodnik i kameni gost Tirso De Molina, autor Seviljskog zavodnika, prve pisane legende od Don Huanu
Fra Gabrijel Teljes (Gabriel Téllez, poznat pod pseudonimom Tirso de Molina) pripada grupi dramskih pisaca španskog Zlatnog veka na čijem čelu se nalazio Lope de Vega (Félix Lope de Vega y Carpio). Neki izvori kažu da je rođen 1583. godine u Madridu, a neki 1579. Studirao je u Alkali de Enares i bio monarh Milostivog reda. Oko 1605. godine započeo je svoju pozorišnu karijeru. Umro je 1648. godine u Almasanu.
Za razliku od Vege, koji je napisao oko hiljadu pozorišnih komada, Tirso je napisao oko tri stotine. U njegove najbolje drame uvrstavaju se: Seviljski zavodnik i kameni gost (-{El Burlador de Sevilla y convidado de piedra}-) i Proklet zbog neverništva (-{Condenado por desconfiado}-). U španskom pozorištu počinje moderna tragedija upravo njegovim delima: Osveta Tamara (-{La Venganza de Tamar}-) i Nebeska nimfa (-{Ninfa del Cielo}-).
Mnoga Tirsova dela upućuju na zalaganje i odbranu ženskih prava. On je u pozorište Zlatnog veka uveo lik majke, kao i obilje ženskih likova prikazanih na krajnje prefinjen način. Obuhvatio je sve značajnije karakteristike poezije i drame XVII veka, a duhovit rečnik ga približava i baroku. Pripisuje mu se modernizacija dramskog jezika. Jezik mu je aluzivne prirode, ponekad i satirične. Jak uticaj Lopea de Vege je očigledan, jer se u Tirsovim pozorišnim komadima javljaju svi tipovi junaka koji se javljaju u Lopeovim: kraljevi, vojvode, lakrdijaši, seljaci, ribari, kradljivci, zavodnici itd.
Mit o Don Huanu je evropskog i narodnog porekla i razne njegove varijante su kružile Iberijskim poluostrvom. U španskoj književnosti književno obrađeni lik Don Huan pojavljivao se i pre Tirsa de Moline. U drami De la Kueve (Juan de la Cueva) Beščasnik (-{El Infamador}-), pojavljuje se Lusino, zavodnik čija se sudbina okončava sličnoj Don Huanovoj. U drami Snaga koja vređa (-{La fuerza lastimosa}-) Lopea de Vege, vojvoda Oktavio se prerušava u grofa kako bi osvojio jednu vlastelinku.
Lik Don Huana
мини|Statua Don Huana na Trgu Refinadores u Sevilji
Tirsov Don Huan, pored toga što je zavodnik, je i prevarant i rugalica. Najviše uživa u zavođenu vlastelinki, a posebno u tome da ih obeščasti i napusti. Tirso nije stavio akcenat na zavođenje koliko na ruganje, zbog čega mu je i dao naziv El Burlador. Don Huan se ruga svim društvenim normama ponašanja, on je samo na rečima religiozan i samo formalno poštuje čast i vitešku hrabrost. Na jednom mestu Amnita kaže da Don Huan, ponašajući se neprimereno na njenoj svadbi, dovodi u pitanju vitešku čast. U prilog Tirsovoj kritici društva ide i činjenica da Don Pedro pokušava da zaštiti svog sinovca (kao i sam kralj), što ukazuje na to da se na udaru Tirsove kritike našlo i zataškavanje prevara plemstva iz straha od skandala i gubljenja ugleda. Njegova uloga u razbijanju zabluda bila je poetsko-dramsko-religiozne i filozofske prirode.
Don Huan uvek posmatra stvari iz svog ugla. Za njega su kukavice ljudi koji se plaše da urade ono što on čini. Ruga se dobroti, čestitosti plemenitosti i bedi, ali ne bira žene prema staležu. Više uživa u prevari nego u samom osvajanju žena. On je svojim prevarama prouzrokovao razne vrste zla: od ličnih tragedija do društvenih izdaja.
Tirso ukazuje na ljudsku savest kao na jedan od najbitnijih faktora u ljudskom životu. Ulogu čoveka koji opominje i koji je u službi održavanja čiste savesti ima duhoviti sluga Katalinon. Međutim, poput Sanča Panse, on opominje ali ide do kraja sa svojim gospodarem, ne počinjavajući prevare. Opomene ne stižu samo od Katalinona, već i od Don Pedra, Tizbe, Izabele, Batrisija i Amnite, što na Don Huana nimalo ne utiče.
Nužno se postavlja pitanje: zašto Don Huan ne veruje u kaznu za svoja dela? Odgovor bi mogao biti: zato što veruje samo u materijalno svojstvo sveta i ne veruje da ljudska savest ima tu moć da menja čovekov život. Potpuno odbacuje snagu duhovnog. Tirsov junak veruje da pripadnost višoj klasi označava oslobođenje od savesti, što kritiku društva dovodi do vrhunca. Don Huan se oglušuje o opomene, bira loš put jer u njemu ne vidi ništa loše, ne razume pojam dobra i zato je sebičan. Ta sebičnost se najviše oseća prilikom preotimanja žena. On najavljuje Novo doba koje ruši stare moralne vrednosti u ime koristoljublja. Ujedno, on je novi tip dramskog junaka, antiheroja.
Svi pisci su svojom obradom mita o Don Žuanu (Don Huanu) davali svoj odgovor na pitanja svoga doba. Molijerovo doba je Don Žuana oženilo, dajući mu više prilika za pokajanje. Romantizam je preuzeo na odgovarajući, romantičarski način, težnju za slobodom, pa je za romantičare Don Žuan bio pre svega buntovnik koji se borio protiv utamničenja Erosa. Od Tirsa do današnjih dana, skoro sva dela sa temom donžuanstva zadržavaju kameni kip, sa izuzetkom nekih koja uvode i žive junake kao presuditelje.
Ako govorimo o Don Huanu kao zavodniku, onda moramo pratiti njegovu psihologiju preljubnika, ženskaroša opsednutog Erosom. Da bi Eros mogao da nadvlada Tanatos, on mora da se povinuje zemaljskim zakonima kako ne bi došao u sukob sa Nebom. Pod tim zakonima podrazumevali su se istina, pravda, čast... Don Huanov greh nije samo erotske vrste, već je i duhovne prirode jer se ogrešuje o samu ljubav. Molijer je, za razliku od Tirsa, u svoje delo o Don Žuanu, uveo Priviđenje kao poslednju opomenu pred pojavu izaslanika Smrti. Glavni problem kod Don Huana jeste odsustvo savesti, zbog čega se kod Tirsa ne pojavljuje Priviđenje, već samo kameni kip, okamenjena savest, koja predstavlja Don Huana i njegovo verovanje isključivo u materijalno svojstvo sveta. On, međutim, ne uzima i ne zloupotrebljava ništa materijalno, već uništava ono što je najsvetije, a to je mukotrpno građena vera u život.
Struktura Seviljskog zavodnika
Drama Seviljski zavodnik je tragikomedija koja održava napetost situacije – njena struktura otkriva znalački motivisano smenjivanje mirnih i napetih scena. Uz obilje pesničkih oblika i rima, Tirso koristi i romansu. Osmerački stihovi sa naglašenim poslednjim slogom u prepevu su uglavnom pretočeni u sedmerac, čime se izbegla opasnost da osmerac učini kazivanje jednoličnim. El Burlador de Sevilla ima i muzički strukturu, odnosno nekoliko muzičkih tačaka i napeva koji mu daju posebnu draž.
Hose Soriljin Don Huan
Hose Sorilja i Moral (-{José Zorrilla y Moral}-) (21. Februar 1817 - 23. januar 1893) je bio španski romantičarski pesnik i dramaturg. Rođen u Valjadolidu, kao sin uvaženog državnog službenika, počeo je da se interesuje za pisanje sa dvanaest godina. Kao dete je učestvovao u školskim predstavama Lopea de Vege i Kalderona de la Barke. Otac ga 1833. godine šalje na studije prava na univerzitet u Toledu. Kasnije odlazi u Madrid, gde se predstavlja kao sin poznatog italijanskog slikara. U Madridu vodi boemski zivot i slika da bi preživeo. 14. februara 1837. godine, posle saznanja o smrti satiričara Hosea de Lare, pronalazi inspiraciju i počinje sa pisanjem. Iste godine objavljuje knjigu stihova, koji su uglavnom predstavljali imitaciju delâ Viktora Igoa, kao i neke manje značajne drame. Prvo delo koje mu otvara vrata scene je drama „Huan Dandolo” (-{Juan Dandolo}-), napisana u saradnji sa Garsija Gutijeresom. U periodu između 1840. i 1845. Sorilja je napisao dvadeset pet dramskih komada od kojih su neki dostigli neverovatan uspeh i popularnost a svakako najpoznatiji je Don Huan Tenorio. Drama Traidor, inconfeso y martir (1849) postiže veliki uspeh i smatra se jednom od najboljih. Godine 1854. odlazi u Meksiko, gde provodi narednih dvanaest godina. Vraća se u Španiju 1866. godine. Sorilja nikad nije bio bogat, uvek je imao ekonomskih problema, i u poslednjim godinama svog zivota bio je, sa jedne strane, na međi popularnosti, dobrog glasa i poštovanja, i ekonomskih i zdravstvenih problema sa druge strane. Od 1890. godine njegovo zdravstveno stanje se pogoršavalo, preživeo je dve operacije glave da bi u januaru 1893. preminuo, i svojom smrću dirnuo celu Španiju, koja je ostala bez jednog od svojih najcenjenijih pisaca.
Don Huan Tenorio
Don Huan Tenorio predstavlja Soriljin najuspešniji i najbolji pozorišni komad španskog romantičarskog pozorišta. Nastao je 1844. godine. Sorilja se bavio temama popularne tradicije, tzv. narodnim legendama. U njima je pronalazio inspiraciju, obrađivao ih je i pretvarao u dela. Tako je i obradom teme „donžuanstva” i preradom Molininog Seviljskog zavodnika (El Burlador de Sevilla) kao i spajanjem sa Samorinim Kamenim gostom (Convidado de piedra) uz dodavanje romatničarskog karaktera nastao Don Huan Tenorio. Kao veliki dokaz romantizma se moze uzeti i sloboda u konstrukciji. Drama se sastoji iz dva jasno oivičena suprotna dela. Prvi deo je podeljen na četiri čina, čija se radnja odvija u toku jedne noći. Razvija se vrlo brzo sa puno akcije i nasilja, u kojoj u prvi plan izbijaju plahovitost, samopouzdanje i nadmenost glavnog junaka. Radnja drugog dela se odvija pet godina kasnije i podeljena je u tri čina. Karakteriše je usporenost, misaonost, tenzija, misterija, kao i suprotnost i podeljenost, kako u junaku tako i u samim događajima koji se nalaze negde između ovozemaljskog i natprirodnog. Posebni pečat i romantičarski karakter mu daje motiv iskrene ljubavi, koja se javlja u Don Huanu, kao i kulminacija komada, u kojoj dolazi do pokajanja glavnog junaka i njegovog spasenja. Dobija oproštaj i novu šansu upravo zahvaljujući tom najlepšem osećanju.
Lik Don Huana Tenorija
Soriljin Don Huan predstavlja preradu poznate nacionalne legende o čuvenom zavodniku. Nastaje kao njen spoj sa onim sto su već uradili Molina i Samora sa pridodatim romantičarskim karakterom, i nešto drugačije razvijenim likom rugalice i prevaranta. Don Huan se ne pojavljuje samo kao klasični „burlador” koji vara, obeščašćuje i ostavlja žene, bori se neustrašivo sa muškarcima, i dobro drži kada su u pitanju natprirodne pojave, duhovi, bića sa one strane, već je (za razliku od Molininog Don Huana) on takođe i razvijena ličnost. Njegovi gresi su obični, protiv ljudi a ne protiv svetog duha. On je kriminalac sa dugom listom mrtvih iza sebe, ohola, ponosna, nadmena osoba, možda slabija ali sigurno kompletnija, humanija, zadovoljnija. Mada je glavna razlika u tome sto je Molinin don Huan samo varalica dok je Soriljin takođe i čovek koji u sebi ima plemenitosti i dobrote, koji može da oseti nešto više i nešto dublje od površnog telesnog zadovoljstva. Ljubav je ta koja ga izdvaja, menja, budi u njemu nešto drugačije, iznuđuje mu spasenje i prenosi njegov lik u romantičarski okvir.