180п|мини|Naslovna strana izdanja iz 1554. štampana u Medini del Kampo. Život Lazarčića sa Tormesa i njegove zgode i nezgode, poznat i kao Lazarčić sa Tormesa () je španski roman pisan u prvom licu i epistolarnom stilu (kao jedno dugo pismo), čije najstarije poznato izdanje datira iz 1554. godine. Tu se na autobiografski način priča o životu deteta, Lazara sa Tormesa, u 16. veku, od njegovog rođenja i jadnog detinjstva do njegovog braka, u odraslom dobu. To se smatra pretečom avanturističkog romana sa elementima kao što su realizam, u prvom licu naracije, lutanje između više gospodara i moralna i pesimistička ideologija.

O delu

Delo je prikaz ironičnog i nemilosrdnog društva tog vremena, što pokazuju njihovi poroci i licemerni stavovi, naročito sveštenstva i vernika. Postoje različite hipoteze o autoru romana. Verovatno je autor naklonjen idejama erazmista. Ovo je navelo inkviziciju da ga zabrani, a kasnije je dozvoljeno njegovo objavljivanje, kada su ga pročistili. Rad nikada nije objavljen u celosti sve do 19. veka.

Sačuvana su četiri različita prva izdanja dela, a sva četiri su iz 1554. godine, štampana u Burgosu, Antverpenu, Alkali de Enares i Medini del Kampo. Smatra se da su najstarija izdanja iz Burgosa i Medine. Od izdanja iz Antverpena sačuvano je sedam različitih primeraka, dok je od ostala tri izdanja sačuvan samo po jedan. Najskorije je otkriven primerak iz Medine del Kampo, koji se pojavio u 1992. godine.

Ovo je roman naizgled jednostavne strukture ali u stvarnosti veoma kompleksan. To je pismo namenjeno „Vašem bogosluženju``, tretman koji podrazumeva nekoga sa višim statusom, Dakle, mora postojati neka vrsta priznanja, a lik je visoki crkveni velikodostojnik, možda arhiepiskop Toleda, koji je čuo čudne glasine o bizarnom seksualnom ponašanju Prote San Salvadora, kao što saznajemo na kraju knjige, po kojima bludniči sa Lazarevom ženom.

Originalnost knjige, međutim, pomera granice bilo kog kalupa i stvara specifičan književni podžanr realizma, pikarski roman, koji pribegava parodiji kavaljerskih idealizujućih priča renesanse: primamljive priče o ratničkim delima, i knjige o anđeoskim pastirima i zaljubljenim dvorjanima zamenjuju se pričom o gladnom čoveku, koji se brine samo za opstanak, u skladu sa tradicijom realista španske književnosti.

Tema dela

Tema Lazarčića sa Tormesa je moralna: oštra kritika, čak i žalba za lažni osećaj časti ("prljavština koju zovu čašću") i licemerje. Ljudsko dostojanstvo loše se prikazuje u mračnoj viziji koju nudi autor, nihilističkoj i antiklerikalnoj. Život je težak, i kao što savetuje slepac Lazara u delu, "više daje škrtica nego golja", svi traže svoju korist bez razmišljanja o drugima, tako da, kako je navedeno na početku dela, približavajući se dobrima "postaće jedan od njih": to jest, da se bude čestit, treba se lažirati čestitost, ne mora se takvim biti. Bez sumnje, ovo je vizija razočaranog humaniste, možda erazmiste, iako je Marsel Batailjon negirao direktan uticaj erazmista u radu.

Rezultat toga bilo je uključivanje ovog dela u „Indeks zabranjenih knjiga inkvizicije, koja je odobrila izdavanje prepravljene verzije iz koje su izbačeni antiklerikalni pasusi. Lazarčić je takođe bio veoma prevođeno i imitirano delo, i njegov duboki uticaj ostavio je toliki značaj u španskoj književnosti da se može reći da bez njega ne bi bili napisani ni Don Kihot ni još trideset španskih i stranih pikarskih romana koji su sačuvani.

Mogući autori Istorijski gledano, nekoliko pisaca je smatrano za autora Lazarčića sa Tormesa.

Godine 1605. fratar Hose de Siguenza koji je pripadao redu San Heronima, pripisao je zaslugu za ovaj rad fratru Huanu de Ortegi.U vreme kada je objavljen Lazarčić, Huan de Ortega je predvodio red San Heronima, što objašnjava zašto je knjiga izdata bez imena autora.

Godine 1607. u katalogu španskih pisaca Catalogus Clarorum Hispaniae scriptorum, koji je napisao Valerio Andres Tahandro, piše da je Dijego Urtado de Mendosa "napisao knjigu za razonodu pod nazivom Lazarčić sa Tormesa. U martu 2010. godine pojavilo se u štampi da je paleograf Mercedes Aguljo otkrila u nekim radovima Dijega Urtada de Mendose reči „paket ispravki napravljenih za štampanje Lazarčića i Propaladije“, što ju je navelo da napiše knjigu u kojoj se predstavlja "ozbiljna hipoteza o autorstvu Lazarčića, koja učvršćena drugim činjenicama i okolnostima snažno ukazuje na pravac ka Don Dijegu ". U kasnom devetnaestom veku članak hispaniste Alfreda Morela-Fatija, čiji predlog je kasnije razvio Manuel H. Asensio, povezuje autora Lazarčića sa krugom erazmista braće Valdes. Zbog ove hipoteze, zasluga za delo je dodeljena Huanu de Valdesu ili njegovom bratu Alfonsu. Ovo poslednje povezivanje autora s delom, ostvareno 2002. godine rezultat je istraživanja profesorke Rose Navaro Duran, koje se prvenstveno zasniva na upoređivanju rada sa poznatim dijalozima Alfonsa de Valdesa (dijalog Merkura i Karona i dijalog stvari koje su održane u Rimu).

Takođe su bili predloženi kao autori Lazarčića dramski pisac Lope de Rueda (za Fong de Haan iz 1903 godine navodi da je, kao protagonista romana, bio propovednik u Toledu 1538. godine iako je hipoteza je kasnije odbačena); Pedro de Rua; Ernan Nunjez, i od nedavno Fransisko de Servantes Salazar, što je tvrdio Hose Luis Madrigal koji je odbacio ovu hipotezu da bi 2008. godine krenuo da brani autorstvo Huana Arsea de Otalore, autora knjige „Razgovori Palatina i Pinciana“. S druge strane, Klark Kolahan i Alfred Rodrigez mislili su da je Lazarčića napisao humanista Huan Maldonado. Ostale spekulacije su dovele do Aleha Venegasa, Bartolomea Toresa Nahara, Gonzala Pereza, kraljevskog sekretara Karla I, pa čak i Fernanda de Rohasa, autora Selestine, čije autorstvo je branio Hauard Mancing, ili poznatog španskog humaniste Huana Luisa de Vivesa.

Radnja u delu

Lazarčić sa Tormesa predstavlja autobiografiju Lazarčića, dečaka nižeg društvenog sloja, kojeg je majka ostavila jednom slepcu da mu bude vodič. Život Lazarčića sa Tormesa pratimo kroz njegovu službu kod različitih gospodara, pa je knjiga na osnovu toga podeljena na sedam poglavlja.

Poglavlje prvo

U prvom poglavlju saznajemo da se naš junak zove Lazar sa Tormesa jer je rođen na reci Tormes, gde je njegov otac bio vodeničar. Poreklom je iz Teharesa, sela u blizini Salamanke. Sa osam godina ostaje bez oca, koji je prvo bio optužen da potkrada žito i priznavši da je to i zaista radio, beše proteran, da bi se zatim priključio borbi protiv Mavara, gde je i izgubio život. Posle smrti oca majka mu se seli u grad, gde je upoznala crnca, Saida, koji se starao o konjima i koji ih je često kući posećivao.

Posle nekog vremena Lazarčić je dobio polubrata. Lazarčićeva majka, koja je zapravo bila prostitutka, počinje da služi u jednoj krčmi. Jednom prilikom upoznaje slepca, koji je tu gostovao. Ponudio joj je da mu preda Lazarčića, jer mu je potreban vodič, a on bi se prema njemu ophodio kao prema sinu. Majka je predala Lazarčića slepcu, nadajući se da će živeti u boljim uslovima i da će se slepac brinuti o njemu, ali pored toga što je Lazarčić proveo mnogo trenutaka gladan i umoran i što je dobio dosta batina, služba kod slepca je zapravo početak njegovog moralnog srljanja.

Već na samom početku službe kod slepca, Lazarčić počinje polako svoju naivnost da zamenjuje lukavstvom, shvativši da jedino tako može da ide kroz život u društvu prepunom nemorala i lukavosti. Slepac je, prema rečima Lazarčića, bio lukav, oštrouman i bezdušan, zarađivao je mnogo, savetujući ljude, predviđajući budućnost, izgovarajući molitve i na mnoge druge načine. Lazarčić od slepčeve zarade nije imao koristi, jer ga je mučio glađu, ne omogućujući mu ni najosnovnije. Uvidevši slepčevu škrtost, Lazarčić je počeo da se koristi prevarom kako bi došao do pića i jela. Međutim, slepčeva razboritost nije mu dopuštala da bude prevaren, pa je znao za svaku Lazarčićevu prevaru i kažnjavao bi ga batinama.

Posle nekog vremena Lazarčič je odlučio da napusti slepca, ali i da mu se osveti za kraj. Prilikom jednog povratka u krčmu praćenog nevremenom i kišom, trebalo je da povede slepca preko najužeg dela potoka. Odlučio je da ga postavi ispred stuba i rekao mu je da se jako zaleti ne bi li preskočio potok, tad se slepac zalete i udari svom snagom glavom u stub i pade onesvešćen. Lazarčić ga je na tom mestu i ostavio i otišao je u Torhes, ne mareći za slepčev život.

Poglavlje drugo

Stigavši u mesto Makeda, sreo je jednog sveštenika, koji je ponudio Lazarčiću da radi kod njega, da mu pomaže na misama. S obzirom da ga je slepac i tome podučio, Lazarčić je pristao na službu kod sveštenika. Njegove nade u spokojniji i lepši život ubrzo su se raspršile kada je video da je sveštenik još škrtiji od slepca. Plakao je nad svojom sudbinom gledajući kako sveštenik jede, uprkos zakletvama na skromnost svešteničkog reda, a on nema ni koliko mu je potrebno da živi.

Ponovo je odlučio da izlaz nađe u prevari, smatrajući da je manja prevara ako uspe da potkrada nekoga ko pored vida ne primeti, nego što je potkradao slepca. Video je da ne može da krade novac koji skuplja na misama, jer je sveštenik oprezno držao svaku paru na vidiku, takođe je hranu i piće sklanjao i štedeo, a opravdanja za svoj tvrdavičluk izlagao je u porukama kako ne bi bilo primereno da on kao sveštenik jede i pije puno, iako su Lazarčić i ljudi oko njega znali da nije u svojim delima tako principijalan koliko u rečima. Lazarčiću se posrećilo pa je uspeo da nabavi ključ od sanduka u kome je sveštenik držao jelo. Međutim, sveštenik je ubrzo počeo da prebrojava hlepčiće jer mu se učinilo da ih je sve manje i manje. Tada je Lazarčić otišao korak dalje, iscenirajući da miševi uzimaju hleb kroz sitne rupice na sanduku. Sveštenik, okupiran novim stanarima svoje kuće, poče da krpi rupe, ali Lazarčič je iznova pravio nove. Sveštenik zatim napravi zamku, međutim Lazarčić nastavi sa potkradanjem. Uveren u to da mu zmija jede hleb, sveštenik nije više ni spavao, samo je vrebao trenutak da uhvati štetočinu. Jedne noći Lazarčić je spavao sa ključem u ustima, koji je prilikom disanja pravio zvuk. Uznemireni sveštenik ustade i pomislivši kako će se konačno rešiti štetočine, svom snagom udari Lazarčića i ostavi ga u nesvesti. Kada je upalio svetlo video je šta je uradio, ali i našao ključ koji je razrešio misteriju lopova.

Omogućio je Lazarčiću da ostane kod njega još petanaestak dana, kako bi se oporavio, a zatim ga pustio da ide i nađe novog gospodara. Tu se završilo Lazarčićevo služenje svešteniku.

Poglavlje treće

Nakon što je povratio snagu, Lazarčić dospeva u Toledo. Petnaest dana proveo je primajući milostinju i pomoć dobrih ljudi, međutim, kada se oporavio od povrede, morao je da potraži novog gazdu.

Lutao je, išao od praga do praga, dok jednog jutra nije naišao na štitonošu. Štitonoša je bio dobro obučen, sređen, uredan i dostojanstven. Zapitao je Lazarčića da li traži gazdu i poveo ga sa sobom. Lazarčič je bio srećan, smatrajući da je pronašao gazdu kakvog je i tražio – bogatog, sa velikim količinama hrane koja mu je bila više nego potrebna. Ušli su u kuću, koja je bila prazna, bez žive duše, bez stola, stolice, klupe. Štitonoša je ispitivao Lazarčića odakle je i kako je dospeo u Toledo, da bi mu na kraju rekao da za hranu do večere mora sam da se snađe. Lazarčić se rastužio što ni ovaj put nije imao više sreće sa gospodarem. Podelili su i pojeli isprošeni hleb podjednako halapljivim zalogajima i ostatak večeri proveli pričajući, bez trunke hrane.

Ujutru se štitonoša opet uredno obukao, opasao mačem i nizom perli i ponosito krenuo u grad, kao da je spavao na najudobnijem krevetu i pojeo najukusniji doručak. Lazarčić analizira svog gospodara, koji živi u najvećoj bedi ali održava lažnu spoljašnju sliku mirnog života i bogatstva. Naziva častoljublje prokletim, jer uviđa da postoje ljudi koji bi svašta istrpeli radi svoje časti.